The Hounting of the Bly Manor: Trka izgubljena u finalu

„Blaj“ je kreirao Majk Flanagan („Dr Sleep“, „Gerald’s Game“) koji je pre dve godine za Netfliks snimio još jednu horor seriju - „Prokletstvo kuće na brdu“. Za razliku od odlično primljene i nešto klasičnije „Kuće na brdu“, „Blaj manor“ je diskretniji, cerebralniji i okrenut eksperimentisanju u pripovedanju. 

Zaplet prati priču o mladoj američkoj učiteljici (Viktorija Pendreti) koja bežeći od traumatične prošlosti stiže u Englesku da bi radila kao guvernanta dečaku i devojčici koji su ostali bez roditelja i žive u udaljenom porodičnom letnjikovcu Blaj manoru okruženi samo poslugom.

Prvih sedam (od ukupno devet) epizoda ove serije, svedočanstvo su gotovo apsolutne kompetencije svakog uključenog u ovaj projekat: od delikatnih psiholoških portreta likova koji su svi do jednog dopadljivi, preko sporo i pametno građenih dijaloga, do scena iz kojih strava kuće izrasta izazvana maštom gledalaca i mučnim filozofskim konceptima zagrobnog života a ne indukovana jeftinim šok rekvizitima. Cela glumačka ekipa zajedno sa decom je neverovatno inspirisana i ubedljiva – uz Viktoriju Pendreti u ulozi blage guvernante, naročito se ističu Oliver Džekson Koen koji maestralno balansira između gotovo dijaboličnog negativca i neverovatne ranjivosti, i Bendžamin Ajnsvort koji sa nepunih dvanaest godina svoju ulogu nosi sa skoro zastrašujućom zrelošću.

„Blaj“ je kod dela publike i kritičara dočekan na nož jer u pitanju nije generična žanrovska priča kako možda deluje iz trejlera; slično kao u slučaju prve, (a naročito treće) sezone „Pravog detektiva“, Blaj traži strpljivog gledaoca koji nije tu zbog jeftinih obrta, akcije ili banalnih horor šokova. Flanagan od prve epizode minuciozno konstruiše portrete likova, da bi kasnije poentirao maestralnim vladanjem svojom narativnom formom, koristeći vreme kao glavni medijum; Blaj manor postaje fokus radnje kroz koji se prelamaju priče njenih sadašnjih i prethodnih stanovnika. Kasnije epizode neverovatno efektno rekontekstualizuju smisao prethodnih, pa se sa protokom vremena priča kristalizuje u trenucima šokova, kada ođednom sitni detalji koji su se činili nevažni dobijaju monumentalnu važnost. Baš zbog ovih sjajnih momenata koji se isplaćuju zahvaljujući strpljivim građenjem priče u stilu najboljih klasičnih engleskih serija, čini se neshvatljivo koliki pad „Blaj“ ima upravo u svojoj završnici. (Ruku na srce, dve poslednje epizode nisu toliko strašne koliko su upadljivo lošije u odnosu na ostatak serije.)

Kao što se utisak o zapletu menja iz epizode u epizodu, nažalost tako i prilično razvučen i razvodnjen kraj retroaktivno pomali kvari celu seriju. Iako tematski obrt da je „Blaj“ zapravo ljubavna priča a ne horor sasvim dobro funkcioniše (nežan kraj u odnosu na brutalnost ranijih epizoda sasvim je dobra ideja u teoriji), problem je izvedba. Poslednje dve epizode u kojima očekujemo konačno ubrzanje i katarzu, umesto toga nepotrebno su razvučene (ovo je naročito očigledno u osmoj epizodi u kojoj se čini kao da je scenarija bilo dovoljno za petnaestak minuta umesto skoro sat koliko je trajala). Uopšte, čini se kao da je sasvim druga ekipa uradila poslednje dve epizode: u njima nema ni trunke kompetencije prethodnih. Osma je mlaka gotska priča o dve sestre koje uglavnom samo mlate dugim kosama naokolo i ponašaju se i nose kao iznervirane milenijalke koje su upravo ostale bez pretplate za internet, a ne osiromašene plemkinje rođene pre par vekova, dok deveta (skoro jednako neshvatljivo razvučena), obiluje kadrovima koji liče na Holmarkove božićne filmove, kulminirajući u sceni toliko loše glume jedne od epizodistkinja (mlada sa venčanja), da se čovek zapita da nije i do tog trenutka sjajni kasting direktor u nekom trenutku postao još jedna žrtva Blaja i nestao u hodnicima uklete kuće.

Nastasja Pisarev