Филм „Једини излаз” у домаћим биоскопима

То се тиче првенствено избора популарних жанрова – акционих филмова, трилера, хорора, на начин да они од сценаристичких, редитељских, глумачких, па и свих других сегмената – камере, фотографије, монтаже, звука, изгледају, можда боље рећи личе, на такозване блокбастере из САД.

„Једини излаз“ сценаристе Марка Поповића, у режији Дарка Николића (Станковић и синови, 2021), један је од таквих филмова. Трилер. Прва карактеристика која упада у очи је то да главну улогу, Ану Колар, игра Анђелка Прпић, глумица која привлачи пажњу публике првенствено захваљујући заступљености на ТВ екранима, у комедиографским и релаксирајућим садржајима. У филму коју има другачији захтев и тежину, она је врло добро извела својеврсну глумачку трансформацију и поднела читав низ крупних кадрова, драматичних акционих и психолошких сцена у којима не само са лица треба да се увиди безизлазна ситуација у којој се нашла. Њен лик, Ана, и после шест година од смрти мужа, проживљава низ траума везаних за нерасветљене околности пожара у којем је страдао. Мало локалног „колорита“ додато је мотивима да је пожар избио у кафићу, одневши животе још неколицине. У експозицији филма се ређају и сцене суђења сумњивим ликовима „ноћног живота“, породичне драме обичних смртника, али у првом плану је ипак породица Колар, која осим успешне, читај корумпиране адвокатске канцеларије, својим баснословним богатством располаже и захваљујући каријери мајке – певачице (Даница Максимовић).

Када се догоди убиство младића који се издржавао хаковањем компјутерских налога и садржаја, у читаву причу се увлачи и полиција. Дакако, још један од актера добра и зла. Инспектора Дејана Штрпца у још једној убедљивој роли Љубомира Бандовића, истрага води до Ане Колар, али и до властитих породичних проблема, који се до краја испостављају као основна ћелија патолошких и криминалних мотива целог филма, заснованог на многим од проблема не само нашег, него савременог друштва, уопште.

И поред тога што је све ово у филму „Једини излаз“ приказано прилично веродостојно, узбудљиво и више него гледљиво, невоље почињу већ средином филма, када се треба распетљати из Анине амнезије, када са поглављем Колар почињу да се преплићу флешеви из њеног девојачког породичног живота... Као да сценаристи није било довољно драматике у основним збивањима, па је стално, кроз целу радњу, посезао за још више „компликација“ и паралелних токова. Иако сви ти крајеви нађу свој почетак, осећај је ипак да ту има много вишка.

Извесно је „сумњив“ и тај уобичајени мотив амнезије главне јунакиње, који сасвим извесно делом може да се оправда психолошки, али је његова драматуршка натегнутост сувише висока, поготово од тренутка када цела прича почне да се расветљава. Да ли би јој стварно требало шест година да повеже све конце?

У финалним сценама полицијске јурњаве, пуцњаве, чак и на техничком плану утисак је да и даље гледамо један недовољно успео трилер продукције која занатски још увек није дорасла својим узорима.

Игор Бурић