ДОЧАРАЛИ СМО ГЛАМУР СРПСКОГ ДВОРА! Глумица МАЈА ЧАМПАР о улози у нашем кандидату ЗА ОСКАРА „ШТО СЕ БОРЕ МИСЛИ МОЈЕ

Не могу да играм нешто иза чега сутра не могу да станем, каже за Дневников ТВ магазин млада глумица Маја Чампар која је већ након завршених студија глуме у Новом Саду, добила прилику да у великим пројектима дели кадар уз звучна имена домаће кинематографије. Најпре смо је пратили у серијама „Дуг мору” и „Сложна браћа - Nеxt Ђенератион”, ових дана гледамо је у новом остварењу Милорада Милинковића „Што се боре мисли моје”, иначе нашем кандидату за Оскара, а током јесени ће се наћи и у великој улози у новом филму Драгана Бјелогрлића „Чувари формуле”. Сваки од тих пројеката за њу имају исту тежину. Ипак, додаје да јој је најтежа, али и најлепша била улога келнерице Радице у „Сложној браћи”.

– Та серија носи тежину prеthodnih генерација, а притом, мени је то била прва комедија. Радица је била фиксиран лик, па сам чак дан пред снимање рекла да ми је досадно и да нећу да радим. Толико сам се уплашила да сам мислила да ће сви да буду занимљиви само ја не, али схватили смо да прича другачија кад се „машина” на снимању покрене – прича за наш млада глумица. – Са друге стране, било ми је лепо што као млада особа у мору данашњих погрешних људи који су идоли девојчицама могу да будем неко ко ће нешто правично да им да. Није било шансе да нека девојчица не прочита праве ствари и тај порив за амбицијом и однос према дечку, ка другим људима, поштовање и све лепо што Радица има.

Како је рекла, ова серија јој је помогла да кроз свој глумачки пут иде мирне главе, а у нове пројекте упловила је сигурнија у себе. То је, како тврди, резултат рада са глумачким величинама са којима је снимала.

– Без њих можда не бих овако ишла даље. Било је доста размишљања и преиспитивања. Било је одлука које су морале да се десе, али чак су ми и они помагали да неке донесем. Говорили су ми да се саберем и да је важно да, шта год да одлучим, могу иза неког пројекта да станем и за десет година и да будем на то поносна – истиче Маја Чампар.

У филму „Што се боре мисли моје”, који прати последње дане српског кнеза Михаила Обреновића, Маја Чампар игра Милицу, измишљени лик који, уз улогу Луке Грбића, целом филму, како каже глумица, даје посебну ноту јер излази из оквира приче коју знамо из историје.

– Када сам добила позив било ми је веома занимљиво што су неке интригантне приче дошле као тема на велико платно, а које се нису знале и које ће се видети у филму. Најпре ме је овај филм због тога и привукао, а друго, тиче се историје Србије. Пошто сам ја из Црне Горе била ми је огромна част и привилегија да у њему учествујем. Треће, много волим рад са Милинковићем, са којим сам снимала „Сложну браћу” и баш сам била срећна што ме је позвао да поново радимо – прича наша саговорница и додаје да јој је лик Милице дао простора да се размашта, иако је далеко од ње приватно. – Можда су ми њена врцавост и лудорија блиски, а то ко је она суштински ми је далеко, па ми је и било изазовно да се упустим у овај пројекат и истражим ко је она. Милица је представница неког другог сталежа и представља нешто другачије од тог поетског момента који овај филм има.

Иако у филму не игра неког из високог сталежа тог времена, Маја је имала прилику да одене гламурозне одоре и костиме, што јој је додатно помогло да се измести из садашњег тренутка и замисли себе у 19. веку.

– Ти костими су били тако шаренолики и много лепши него данашњи. Мени је све што је из епохе лепше. Мислим да ту лежи нешто другачије и да су људи тог времена са много више односа учествовали у свему. Мислим да су и дворци, који су били ледени, а у којима смо снимали, дочарали тај сјај и гламур српског двора. То су стварно места на којима је кнез Михаило боравио – објашњава глумица и додаје да јој није било тешко да у филму истинито дочара нешто што је измишљено. – Већа је доза одговорности када се игра стварни лик. Мада, било који лик носи огромну дозу одговорности. У тој одговорности је тежина, али фиктивни лик дозвољава много тога, мада то зависи и од саме приче.

Велики успех предвиђа се и филму Драгана Бјелогрлића „Чувари формуле” који у биоскопе стиже крајем октобра, а Маја Чампар дочараће нам лик студенткиње Вере, која је стварно и постојала у блиској прошлости. Прича овог филма смештена је у период хладноратовске кризе и прати групу научника у Институту Винча који спроводе тајни пројекат који предводи професор Драгослав Поповић. Стицајем непредвиђених околности, они бивају изложени смртоносној дози зрачења, због чега их југословенска тајна полиција одводи на лечење у Клинику Кири у Паризу.

– „Чувари формуле” дошли су као одговорност према ситуацији која се заиста и десила. То је јако тешко. Како сам радила Радицу у „Сложној браћи” тако сам се истовремено спремала заовај филм и онда су то биле сталне осцилације. Живела сам Радицу, а потом се претварала у Веру и тако укруг – каже Маја Чампар. – Вера коју играм студенткиња, али и асистенткиња која јури положај, а активна је и у политици. Она увек има задњу намеру коју прикрива. Што се мене тиче, то је био огроман залогај. Сваки млади глумац који дође до Бјелогрлића и ради са њим може да протумачи то као мач са две оштрице. Ипак, ако си довољно одговоран и верујеш у себе, онда је то добар пут. Притом, он је такав да сам одмах схватила зашто сваки млади глумац жели са њим да сарађује. Мени је било прелепо. Битно ми је што сам у њему учествовала и хвала Бјелогрлићу на прилици и што сам део једне озбиљне приче која је спојила нас и Европу.

Иначе, филм стиже у домаће биоскопе након великог успеха који је постигао на филмским фестивалима у Европи, а Маја Чампар истиче да није зачуђена тим међународним успехом јер, како каже, у питању је остварење које може да парира страним и много већим продукцијама.

– Могу слободно да кажем да је филм, без обзира на то што у њему играм, тренутно, за све што нудимо или чак оно што раде веће продукције, заиста понудио најлепшу могућу поруку за нас људе који смо се и отуђили и не бринемо једни о другима. Једва чекам да гледате – поручила је млада глумица.  

Владимир Бијелић