REZON:Nacionalna frekvencija (van)serijskih ucena

Stvarni smer manipulacije uvek je drugačiji od onog što prikazuje. TV serijal N1 “Mediji u Srbiji: Hronika propadanja” nije snimljen da bi razotkrio vezu vlasti s njoj bliskim medijima. Da postoje mediji koji podržavaju vlast, ali i oni koji navijaju za opoziciju, jasno je svakom ko ume da sriče sva slova. Krajnji cilj serijala jeste da iznudi nacionalnu frekvenciju za sebe, ili sestrinsku televizuju Nova S. I da se zabrani MTS-u da bude vlasnik medija. 

Ko su vlasnici N1 i Nove S? Dva strana investiciona fonda i srpski tajkun koji podržava političare opozicije. Na koji način je njihova finansijski i lična potreba evoluirala u javni interes? Nema razumnog objašenjenja. 

U Sjedinjenim Američkim Državama radiodifuzija pripada spoljnoj trgovini. Strani državljani su zakonom onemogućeni da budu vlasnici televizija na teritoriji SAD. Pokušajte da osnujete nezavisan, objektivan medij u Americi, i da izveštavate o njihovim anomalijama. Pokušajte to isto da uradite u Velikoj Britaniji, Francuskoj, ili Nemačkoj. Nemoguće je. Srbija je jedinstven slučaj u svetu da ima toliko medija koji otvoreni pritisak i lični interes tajkuna i opozicionih političara prihvataju kao svoju slobodu. Ako takva gruba zavisnost može da se tumači kao slobodno novinarstvo iluzorno je razgovarati o finesama.    

Po čemu je logično da strana kompanija može da ima svoje medije, a Telekom ne? Zašto je dopušteno da strana kompanija ima monopol distribucije kablovskog signala, a Telekom ne? Reći će zato što je Telekom državna kompanija. Pa šta? Kakav je to argument? Na osnovu čega se izvodi zaključak da je dobro da američka kompanija “Blekston” i britanski fond BC partners grup sa sedištem u Londonu, zarađuju novac u Srbiji, ali ne i da profit na srpskom tržištu ostvaruje srpski “Telekom”. Takođe, postavlja se pitanje iz kojih činjenica se indukuje zaključak da strane kompanije žele građanima Srbije više dobra od državnog preduzeća? Ako se ta argumentacija zasniva na uverenju da je sve što dolazi i Amerike, Velike Britanije, Rusije, ili bilo koje druge strane države, čin neverovatnog čovekoljublja, akt prefinjenje demokratije, izuzetni kosmopolitizam, onda je reč o vrlo pogubnoj zabludi. 

Ne postoji strani investitor, u bilo kojoj oblasti, kome je dobrobit zemlje koju koristi za razvoj svog biznisa važnija od njegovog profita i interesa njegove države. I tu nema ničeg neobičnog. Sve globalne kompanije imaju iste porive, nastojanja i potrebe kakve je imala “Istočnoindijska kompanija”. Da ostvare što veći profit, i da što snažnije utiču na javno mnjenje i vlade država u kojima rade i iz kojih izvlače dobit. 

Šta je isto i zajedničko za sve multinacionalne kompanije i investicione fondove? Oni su igrači svojih vlada. Isturena ruka svojih država. Njihovom dolasku prethodi medijska priprema terena. Sve vlade zemalja u razvoju koje ne sarađuju se označavaju nedemokratskim, a češće autokratskim režimima. Njihova privreda se proglašava zastarelom i neuspešnom. Pojedinim, podobnim političarima se pruža podrška u borbi za dolazak na vlast, uz obavezu da domaće zakonadavstvo prilagode potrebama firmi koje će postati veliki investitori i poslodavci, što će lokalni režimi prikazati kao uspešnu ekonomsku tranziciju i demokratizaciju društva. Po donošenju zakona, strane kompanije preuzimaju tržište. Zaposle ljude, koji su u međuvremenu, tokom tranzicione pripreme za njihov dolazak ostali bez posla. I ro koriste kao sredstvo za ucenjivanje. Kad god im se ne ispuni neki zahtev, zaprete da će da odu, i da će radnike ostaviti bez posla. Tako su, uz pomoć neodgovornih političara, koji su se umesto imperativom opšte dobrobiti vodili ambicijom lične koristi, država, njeni resursi i njeni građani postali taoci strane moći. Kostas Duzinas, Jagdiš Bagvati, Dijego Fuzaro različito pišu, ali isto misle. Političkom korpucijom i gašenjem privrede države se osvajaju bez rata. 

Kad je ekipa političara, koji se danas građanima predstavljaju kao geniji koji žele da unaprede ekonomiju Srbije, pre 24 godine došla na vlast, izmena zakonodavstva i zatvaranje fabrika bilo je prvo što su uradili. I što su radili punih 12 godina dok su bili na vlasti. Kroz priču o demokratizaciji i tranziciji doneli su zakone uz pomoć kojih su Srbiju učinili ekonomski zavisnom od stranih centara moći. 

Nije Telekom od juče trn u oku stranaca. Pokušavali su da ga kupe više puta od 2000. godine. I sad, da je kojim slučajem prodat zapadnim kompanijama, bio bi to najuspešniji i najdemoratskiji projekat slobodnog novinarstva i preduzetništva na teritoriji Evrope. Pošto nije, onda je on produžena ruka autokratskog režima koji time guši nezavisne i “profesionalne” novinare i medije. 

Imate SBB. Šta će vam još i Telekom? Želite da srpski mediji umesto srpske promovišu stranu politiku? Želite da vlasnici svih medija u Srbiji budu po vašoj volji? Šta je javni interes Srbije? Ono što odgovara Americi i Evropi, ili ono što odgovara Srbiji? Je li javni interes jedne zemlje ono što je dobro za nju, ili ono što je dobro za neke druge zemlje? 

Lično bih ceo državni budžet potrošio da kupim sve fabrike koje ste otvorili na ruševinama naše industrije, koju ste uništili tokom sankcija, bombardovanja, i ekonomske i političke kapitulacije posle 5. oktobra. Kupio bih i sve medije koje ste registrovali u inostranstvu, a finansirate ih od reklamne zarade u Srbiji. Da možete mirno da se vratite nazad, bez mogućnosti da pretite, ucenjujete i plašite narod da će ostati bez posla ako odete. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću