РЕЗОН:Национална фреквенција (ван)серијских уцена
Ко су власници Н1 и Нове С? Два страна инвестициона фонда и српски тајкун који подржава политичаре опозиције. На који начин је њихова финансијска и лична потреба еволуирала у јавни интерес?
Стварни смер манипулације увек је другачији од оног што приказује. ТВ серијал Н1 “Медији у Србији: Хроника пропадања” није снимљен да би разоткрио везу власти с њој блиским медијима. Да постоје медији који подржавају власт, али и они који навијају за опозицију, јасно је сваком ко уме да сриче сва слова. Крајњи циљ серијала јесте да изнуди националну фреквенцију за себе, или сестринску телевизују Нова С. И да се забрани МТС-у да буде власник медија.
Ко су власници Н1 и Нове С? Два страна инвестициона фонда и српски тајкун који подржава политичаре опозиције. На који начин је њихова финансијски и лична потреба еволуирала у јавни интерес? Нема разумног објашењења.
У Сједињеним Америчким Државама радиодифузија припада спољној трговини. Страни држављани су законом онемогућени да буду власници телевизија на територији САД. Покушајте да оснујете независан, објективан медиј у Америци, и да извештавате о њиховим аномалијама. Покушајте то исто да урадите у Великој Британији, Француској, или Немачкој. Немогуће је. Србија је јединствен случај у свету да има толико медија који отворени притисак и лични интерес тајкуна и опозиционих политичара прихватају као своју слободу. Ако таква груба зависност може да се тумачи као слободно новинарство илузорно је разговарати о финесама.
По чему је логично да страна компанија може да има своје медије, а Телеком не? Зашто је допуштено да страна компанија има монопол дистрибуције кабловског сигнала, а Телеком не? Рећи ће зато што је Телеком државна компанија. Па шта? Какав је то аргумент? На основу чега се изводи закључак да је добро да америчка компанија “Блекстон” и британски фонд БЦ партнерс груп са седиштем у Лондону, зарађују новац у Србији, али не и да профит на српском тржишту остварује српски “Телеком”. Такође, поставља се питање из којих чињеница се индукује закључак да стране компаније желе грађанима Србије више добра од државног предузећа? Ако се та аргументација заснива на уверењу да је све што долази и Америке, Велике Британије, Русије, или било које друге стране државе, чин невероватног човекољубља, акт префињење демократије, изузетни космополитизам, онда је реч о врло погубној заблуди.
Не постоји страни инвеститор, у било којој области, коме је добробит земље коју користи за развој свог бизниса важнија од његовог профита и интереса његове државе. И ту нема ничег необичног. Све глобалне компаније имају исте пориве, настојања и потребе какве је имала “Источноиндијска компанија”. Да остваре што већи профит, и да што снажније утичу на јавно мњење и владе држава у којима раде и из којих извлаче добит.
Шта је исто и заједничко за све мултинационалне компаније и инвестиционе фондове? Они су играчи својих влада. Истурена рука својих држава. Њиховом доласку prеthodi медијска припрема терена. Све владе земаља у развоју које не сарађују се означавају недемократским, а чешће аутократским режимима. Њихова привреда се проглашава застарелом и неуспешном. Појединим, подобним политичарима се пружа подршка у борби за долазак на власт, уз обавезу да домаће законадавство прилагоде потребама фирми које ће постати велики инвеститори и послодавци, што ће локални режими приказати као успешну економску транзицију и демократизацију друштва. По доношењу закона, стране компаније преузимају тржиште. Запосле људе, који су у међувремену, током транзиционе припреме за њихов долазак остали без посла. И ро користе као средство за уцењивање. Кад год им се не испуни неки захтев, запрете да ће да оду, и да ће раднике оставити без посла. Тако су, уз помоћ неодговорних политичара, који су се уместо императивом опште добробити водили амбицијом личне користи, држава, њени ресурси и њени грађани постали таоци стране моћи. Костас Дузинас, Јагдиш Багвати, Дијего Фузаро различито пишу, али исто мисле. Политичком корпуцијом и гашењем привреде државе се освајају без рата.
Кад је екипа политичара, који се данас грађанима представљају као генији који желе да унапреде економију Србије, пре 24 године дошла на власт, измена законодавства и затварање фабрика било је прво што су урадили. И што су радили пуних 12 година док су били на власти. Кроз причу о демократизацији и транзицији донели су законе уз помоћ којих су Србију учинили економски зависном од страних центара моћи.
Није Телеком од јуче трн у оку странаца. Покушавали су да га купе више пута од 2000. године. И сад, да је којим случајем продат западним компанијама, био би то најуспешнији и најдеморатскији пројекат слободног новинарства и предузетништва на територији Европе. Пошто није, онда је он продужена рука аутократског режима који тиме гуши независне и “професионалне” новинаре и медије.
Имате СББ. Шта ће вам још и Телеком? Желите да српски медији уместо српске промовишу страну политику? Желите да власници свих медија у Србији буду по вашој вољи? Шта је јавни интерес Србије? Оно што одговара Америци и Европи, или оно што одговара Србији? Је ли јавни интерес једне земље оно што је добро за њу, или оно што је добро за неке друге земље?
Лично бих цео државни буџет потрошио да купим све фабрике које сте отворили на рушевинама наше индустрије, коју сте уништили током санкција, бомбардовања, и економске и политичке капитулације после 5. октобра. Купио бих и све медије које сте регистровали у иностранству, а финансирате их од рекламне зараде у Србији. Да можете мирно да се вратите назад, без могућности да претите, уцењујете и плашите народ да ће остати без посла ако одете.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу