„BILO JEDNOM U NOVOM SADU” U UJVIDEKI SINHAZU Jedina alternativa

„Bilo jednom u Novom Sadu“ Andraša Urbana u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz je predstava o pozorištu koje slavi 50. rođendan. Jubilarno, svečano, kako dolikuje, predstava ipak otvoreno i pošteno govori o životu u ovom pozorištu - položaju glumaca, tehničkog osoblja, odnosu prema umetnosti, komunikaciji sa publikom, svom značaju… A govori i o životu van njega – društvenim okolnostima, ekonomskom statusu, političkoj situaciji... Na neki način, pokušava da progovori o svemu onome što može da dohvati, da uhvati u jednu predstavu. 

Zamah je, očigledno, veliki, ali predstava „Bilo jednom u Novom Sadu“ je zapravo predstava o jednom malom pozorištu u jednom malom gradu. O maloj nacionalnoj zajednici, manjini, o većini koja je okružuje i uokviruje. Sabirajući i oduzimajući, ta predstava je, u suštini, o malograđanštini. O tome kako publika doživljava glumce, a njen ukus diktira repertoar; o tome kako glumci doživljavaju svoje kolege, reditelje ili scenske radnike; o tome  kako se to doživljavaju umetnički tokovi, a kako kulturni stereotipi i politike. Predstava je i o tome kako se to na kraju sve svede na to da jedan čovek odlučuje o svemu.  

Ma, kako predstava „Bilo jednom u Novom Sadu“ uspeva da progovori o svemu tome, na koji način!? Tako što Urban sa celokupnim ansamblom pozorišta i kreativnim saradnicima pravi jedan muzički kolaž svih tih aspekata. Sve nabrojano što je malo i nebitno, samo dodirnuto ili zagrebano, pretvara se da je veliko i značajno, pa sve sija i šljašti, sve pršti i vrišti, tako da leti perje. Pretvara se tako što se predstava igra toliko požrtvovano i posvećeno (baš onako po čemu je Novosadsko pozorište/ Ujvideki sinhaz poznato), da ona u svakom svom segmentu počinje da transcendira (prevazilazi) iskustvo, materijal iz kojeg potiče, postajući čulni utisak (percept) koji je izvanredno umetnički. Glumac koji se pita ima li publike u sali, onaj koji pokazuje da se to ne može znati jer između njih i publike postoji (četvrti) zid; glumac koji traži ženu, status, veću platu; glumice koje proglašavaju kurvom ili one koje u takmičenju jedna sa drugom svetlo majstoru naizmenično naređuju svetlo – mrak, boreći se za prestiž; grupa mladih glumaca, studenata, koja samo stoji zarobljena, okupirana starijim kolegama; mađarsko-srpski jezički bućkuriš; cenzori i cenzura; titl koji prestaje da radi dok se ne umeša „viša sila“… Sve su to elementi koji kao u nekoj alhemijskoj laboratoriji furioznom pozorišnom izvedbom, muzikom, koreografijom, songovima, svaki indivi- dualni oblik pretvaraju u kolektivno, u arhetip, kako je to video jedan poznati čika Švajcarac, psiholog. Utiskuju plan u haos, kako su umetničko delanje videli filozofi Delez i Gatari. 

U teoriji pozorišta, iako je reč o mjuziklu, flertu sa operetom, dakle komercijalnim, suštinski malograđanskim formama, predstava „Bilo jednom u Novom Sadu“ prevazilazi to nešto malog dometa u umetnički veliko, na čas artoovski ritualno, brehtovski politično, proizvodeći snažnu emociju kao da je reč o nečemu veoma bitnom i važnom. Dakle, svetskom, svemirskom. Tada to više nije priča o Peri, Miki, Žiki iz toaleta i garderobe, tračevima iza kulisa, jeftinoći na ovoj skupoći, rasprodaji duha, nego priča o svima nama. O svemu. O ljudskom životu koji iako priča tako počinje – bilo jednom – nije bajka. O životu u kojem ne cveta cveće i ne živi se srećno do kraja priče. Pri tome, predstava uspeva da ostane čisto i nepatvoreno slavlje, čak i kad se premeće, prevrće da od umesto „brodvejskog“ pokaže svoje strašno lice. 

Dramaturški gledano, predstava od anegdotskih paroksizama tipa Feri bači (politika) i Harag virag (klasika) i čisto parodijskih elemenata (feministička opereta), satiričkih fragmenata (pozovite predsednika), polako postaje teška tragedija odumiranja. To je taj njen mač sa dve oštrice ispričan kroz prikaz umetnika Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz kao plemena indijanaca koji u jednom trenutku asocira na sve one još na početku pomenute Leoneove filmove, a kasnije i Tarantina. Indijance koji pevaju i plešu napušeni, da bi uskoro zatim, krvlju natopljenih košulja izveli song Lepe Brene – „Jugoslovenka“. 

„Bila je tako lijepa“ u obradi Pekinške patke sasvim je logičan kraj za „Bilo jednom u Novom Sadu“. Druge alternative nema.  

Igor Burić