„БИЛО ЈЕДНОМ У НОВОМ САДУ” У УЈВИДЕКИ СИНХАЗУ Једина алтернатива

„Било једном у Новом Саду“ Андраша Урбана у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз је представа о позоришту које слави 50. рођендан. Јубиларно, свечано, како доликује, представа ипак отворено и поштено говори о животу у овом позоришту - положају глумаца, техничког особља, односу према уметности, комуникацији са публиком, свом значају… А говори и о животу ван њега – друштвеним околностима, економском статусу, политичкој ситуацији... На неки начин, покушава да проговори о свему ономе што може да дохвати, да ухвати у једну представу. 

Замах је, очигледно, велики, али представа „Било једном у Новом Саду“ је заправо представа о једном малом позоришту у једном малом граду. О малој националној заједници, мањини, о већини која је окружује и уоквирује. Сабирајући и одузимајући, та представа је, у суштини, о малограђанштини. О томе како публика доживљава глумце, а њен укус диктира репертоар; о томе како глумци доживљавају своје колеге, редитеље или сценске раднике; о томе  како се то доживљавају уметнички токови, а како културни стереотипи и политике. Представа је и о томе како се то на крају све сведе на то да један човек одлучује о свему.  

Ма, како представа „Било једном у Новом Саду“ успева да проговори о свему томе, на који начин!? Тако што Урбан са целокупним ансамблом позоришта и креативним сарадницима прави један музички колаж свих тих аспеката. Све набројано што је мало и небитно, само додирнуто или загребано, претвара се да је велико и значајно, па све сија и шљашти, све пршти и вришти, тако да лети перје. Претвара се тако што се представа игра толико пожртвовано и посвећено (баш онако по чему је Новосадско позориште/ Ујвидеки синхаз познато), да она у сваком свом сегменту почиње да трансцендира (превазилази) искуство, материјал из којег потиче, постајући чулни утисак (перцепт) који је изванредно уметнички. Глумац који се пита има ли публике у сали, онај који показује да се то не може знати јер између њих и публике постоји (четврти) зид; глумац који тражи жену, статус, већу плату; глумице које проглашавају курвом или оне које у такмичењу једна са другом светло мајстору наизменично наређују светло – мрак, борећи се за престиж; група младих глумаца, студената, која само стоји заробљена, окупирана старијим колегама; мађарско-српски језички бућкуриш; цензори и цензура; титл који престаје да ради док се не умеша „виша сила“… Све су то елементи који као у некој алхемијској лабораторији фуриозном позоришном изведбом, музиком, кореографијом, сонговима, сваки индиви- дуални облик претварају у колективно, у архетип, како је то видео један познати чика Швајцарац, психолог. Утискују план у хаос, како су уметничко делање видели филозофи Делез и Гатари. 

У теорији позоришта, иако је реч о мјузиклу, флерту са оперетом, дакле комерцијалним, суштински малограђанским формама, представа „Било једном у Новом Саду“ превазилази то нешто малог домета у уметнички велико, на час артоовски ритуално, брехтовски политично, производећи снажну емоцију као да је реч о нечему веома битном и важном. Дакле, светском, свемирском. Тада то више није прича о Пери, Мики, Жики из тоалета и гардеробе, трачевима иза кулиса, јефтиноћи на овој скупоћи, распродаји духа, него прича о свима нама. О свему. О људском животу који иако прича тако почиње – било једном – није бајка. О животу у којем не цвета цвеће и не живи се срећно до краја приче. При томе, представа успева да остане чисто и непатворено славље, чак и кад се премеће, преврће да од уместо „бродвејског“ покаже своје страшно лице. 

Драматуршки гледано, представа од анегдотских пароксизама типа Фери бачи (политика) и Хараг вираг (класика) и чисто пародијских елемената (феминистичка оперета), сатиричких фрагмената (позовите председника), полако постаје тешка трагедија одумирања. То је тај њен мач са две оштрице испричан кроз приказ уметника Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз као племена индијанаца који у једном тренутку асоцира на све оне још на почетку поменуте Леонеове филмове, а касније и Тарантина. Индијанце који певају и плешу напушени, да би ускоро затим, крвљу натопљених кошуља извели сонг Лепе Брене – „Југословенка“. 

„Била је тако лијепа“ у обради Пекиншке патке сасвим је логичан крај за „Било једном у Новом Саду“. Друге алтернативе нема.  

Игор Бурић