REČ KRITIKE Samanta Šveblin: Kentukiji

Samanta Šveblin (1978) je uspešna argentinska autorka koja živi i radi u Berlinu, a njene knjige prevođene su na četrdesetak jezika. „Kentukiji“ je fragmentaran roman koji počiva na intrigantnoj postavci – svet je po svemu nalik našem, sem što u njemu postoje „kentukiji“ plišane igračke sa likovima životinja u čijim očima se nalaze kamere. Ove igračke nasumično povezuju dve osobe sa različitih delova planete od kojih je jedna „gazda“ koji dozvoljava kentukiju da posmatra i učestvuje u njegovom životu, dok druga osoba nemo preuzima kontrolu nad „igračkom“. Knjiga istražuje odnose koji se uspostavljaju između „gazda“ i „ljubimaca“ prateći priče različitih likova i njihovih perspektiva (i nikada ih nedvosmisleno ne spajajući u jedan tok, tako da jedna strana odnosa uvek ostaje neuhvatljiva.)

Na mnogo načina ova knjiga podseća na epizodu serije „Dark Mirror“, svojevrsne „Zone sumraka“ naše generacije koja kolektivne urbane strahove prevodi iz obične jeze u tehnološku i transhumanističku teskobu. „Kentukiji“ je veoma čitka knjiga koja u isto vreme nije suviše površna – zanimljivo je ne samo istraživanje odnosa koje vlasnici imaju sa svojim kentukijima (oni su nekad zaludni pokušaj da se pronađe lek za usamljenost, nekada zasnovani na voajerizmu, a često u biti manipulativni, otkrivajući sav spektar složenih ljudskih relacija), već i to što otvaraju i sasvim različite zaplete, smeštene širom planete. I sam izbor sižea i likova fingira slučajnu prirodu konekcija kentukija koju je nemoguće kontrolisati, pa se proizvoljni susreti ponekad čine sudbinski, ali obično samo na kratko, završavajući se realistički, bez poente ili smislene katarze. Svi ovi prenapregnuti odnosi obično vode ka nasilnim ili ponižavajućim eskalacijama, ili, u najboljem slučaju – ka ničemu, ogoljavajući njihovu suštinsku besmislenost i dajući, konačno, vrlo jasan komentar o savremenim međuljudskim odnosima u svetu kojim vladaju ekrani.

Nastasja Pisarev