РЕЧ КРИТИКЕ Саманта Швеблин: Кентукији

Саманта Швеблин (1978) је успешна аргентинска ауторка која живи и ради у Берлину, а њене књиге превођене су на четрдесетак језика. „Кентукији“ је фрагментаран роман који почива на интригантној поставци – свет је по свему налик нашем, сем што у њему постоје „кентукији“ плишане играчке са ликовима животиња у чијим очима се налазе камере. Ове играчке насумично повезују две особе са различитих делова планете од којих је једна „газда“ који дозвољава кентукију да посматра и учествује у његовом животу, док друга особа немо преузима контролу над „играчком“. Књига истражује односе који се успостављају између „газда“ и „љубимаца“ пратећи приче различитих ликова и њихових перспектива (и никада их недвосмислено не спајајући у један ток, тако да једна страна односа увек остаје неухватљива.)

На много начина ова књига подсећа на епизоду серије „Дарк Mirror“, својеврсне „Зоне сумрака“ наше генерације која колективне урбане страхове преводи из обичне језе у технолошку и трансхуманистичку тескобу. „Кентукији“ је веома читка књига која у исто време није сувише површна – занимљиво је не само истраживање односа које власници имају са својим кентукијима (они су некад залудни покушај да се пронађе лек за усамљеност, некада засновани на воајеризму, а често у бити манипулативни, откривајући сав спектар сложених људских релација), већ и то што отварају и сасвим различите заплете, смештене широм планете. И сам избор сижеа и ликова фингира случајну природу конекција кентукија коју је немогуће контролисати, па се произвољни сусрети понекад чине судбински, али обично само на кратко, завршавајући се реалистички, без поенте или смислене катарзе. Сви ови пренапрегнути односи обично воде ка насилним или понижавајућим ескалацијама, или, у најбољем случају – ка ничему, огољавајући њихову суштинску бесмисленост и дајући, коначно, врло јасан коментар о савременим међуљудским односима у свету којим владају екрани.

Настасја Писарев