GLUMAC JADRAN MALKOVIČ Svi nosimo neki svoj teret

Tu priču o promašenim životima, razočarenjima, otrežnjenju i pokajanju gledaćemo svakog petka od 21 čas na tom kanalu, a lik Uroša Popovića koji prolazi kroz krizu srednjih godina dočarao je glumac Jadran Malkovič. Glumac srpsko-nemačkog porekla ostvario se do sada glumeći u različitim nemačkim i engleskim projektima, a nedavno je njegov talenat upoznalo i srpsko tržište. Stoga smo ga na početku razgovora upitali da li je i za produkciju i za njega bio veliki rizik da baš on, kao nepoznat glumac domaćem tržištu, dobije glavnu ulogu u jednoj ovako velikoj seriji.

– Za produkciju je to bio definitivno veći rizik nego za mene, a moj rizik je definitivno mnogo manji jer nemam investitore oko sebe koji polažu sve nade i sve pare u taj projekat. Meni je bilo bitno da znam kakva je priča. Naravno, ima rizika i sa moje strane jer mi možemo da pričamo o tome šta je planirano i kako će ovo izgledati, a na kraju da taj završni proizvod ne bude to što smo mislili da će biti – počeo je priču za naš list glumac Jadran Malkovič.

Jeste li odahnuli sad kada ste pogledali prvu epizodu?

– Ja sam već video nekoliko epizoda još nisu bile dovršene, tako da sad u ovom kompletnom izdanju sve super izgleda. Naravno, ja sam vrlo samokritičan tako da za svoj deo imam neke zamerke (smeh).

Koliko je priča serije „Azbuka našeg života“ realna i da li je ona ogledalo našeg društva?

– Da, definitivno jeste. To je jedna od stvari koja je bila vrlo privlačna u samom tekstu serije. To je ogledalo današnjeg života i društvenih odnosa. Ne radi se tu samo o odnosu između Uroša i Vesne, nego generalno društva. Kroz epizode ćemo gledati razne stvari koje utiču da oni dođu do ovog stadijuma u kojem su. Ljudi će se u seriji definitivno prepoznati ili će u njoj videti nekoga koga drugog ko prolazi ili je prošao kroz priču koju prolaze Uroš i Vesna.

Je l' nam trebala jedna takva serija da nas malo odmori od mistike, tilera, akcije i sličnih žanrova koji su zastupljeni u poslednje vreme?

– Definitivno. Mada, ne volim da govorim o tome šta bi trebalo, a šta ne. Na kraju, gledaoci odlučuju o tome da li će nešto imati gledanost ili ne. Mi smo tu da uradimo najbolje što možemo, da pružimo sto odsto sebe, a i više ako treba, da uradimo nešto kvalitetno. To je naš posao.  

Mnogi glumci uglavnom počinju sa ulogama pozitivaca, a vi ste stigli na naše tržište čini se kroz uloge negativaca, da li vam to smeta?

– Ja obično udaram kontru, pa krećem sa te strane (smeh). Da bih odigrao ulogu ne mogu na nju da gledam kroz to da li igram pozitivca ili negativca. Svako ima svoje razloge zašto nešto radi. To ne mora da znači da su ti razlozi dobri.

Kažu da su izazovnije uloge nagativaca nego pozitivaca...

–Postoji neki ram u kojem čovek ima dozvolu da se kreće kao pozitivac, a kao negativac ima više slobode u svakom slučaju. Nekako, sve je dozvoljeno, ali u seriji „Azbuka našeg života“ Uroš i jeste i nije negativac. On je muškarac koji je, neću da kažem stereotipno prikazan, ali definitivno tako nešto predstavlja. On zbog svojih nesigurnosti i nekih uverenja i izgubljenosti u stvari na kraju donosi neke odluke koje nisu baš najbolje.

Jeste li u srodstvu sa Džonom Malkovičem sa kojim vas često spajaju mediji i jeste li uopšte imali priliku da ga upoznate?

– Niko u svetu me do sada nije pitao da li smo u srodstvu. I meni je ta tema interensantna, kao i ljudima ovde, jer on je divan, izuzetno talentovani glumac i slavan i poznat na sve strane, pa je super da se spomene moje ime sa njegovim u jednoj rečenici. Koliko ja znam nismo u srodstvu. Postoji mogućnost za to jer nosimo isto prezime,a i on je iz istog kraja kao i moja pokojna baka, a upoznali se nismo.

A možda i u Srbiji neko zakaže intervju sa vama misleći da ste Džon Malkovič, kao što vam se to desilo u inostranstvu...

– Da, ja sam bio u Engleskoj, a novinar iz Francuske me je zvao da dođem na intervju misleći da je u kontaktu sa Džonom. Ja sam na trenutak pomislio da kažem da jesam Džon i da mi plate put da odem tamo i dam intervju, ali sam se odlučio da to ipak nije okej (smeh). Tako da sam na kraju ipak rekao da je pogrešio mejl. 

Nismo do sada gledali da se neko kroz film ili seriju bavio krizom srednjih godina iz muške perspektive. Koliko je sa te strane važna ova serija i to što je ispričana iz ugla ženskog reditelja?

– Jelena Bajić Jočić je vrlo dobra u poznavanju ljudi i u tome kako funkcionišemo. Samim tim to nju ne ograničava da ispriča priču sa muške strane, kao što nije ni Mirjanu da napiše ove knjige. Dovoljno je da se čovek samo malo osvrne oko sebe, da posmatra da može da vidi mnogo toga i da prepoznaje bez da poseduje neko posebno znanje. Veoma je bitna ova serija. I bila je i biće bitna, jer svi imamo neki svoj teret koji nosimo sa sobom i osećamo pritisak društva da se ponašamo i predstavljamo na određeni način. Svi konstantno nosimo neke maske i lepo je videti da se te maske skinu i da se vidi šta je ispod.

Je l' nastavljate karijeru ovde ili se vraćate u inostranstvo, gde ste ostvarili više uloga i gde ste se oprobali i kao reditelj?

– Ne, ja sebe ne ograničavam u tom pogledu. Ja ću raditi tamo gde imam ponudu za dobre projekte.

A gde živite trenutno s obzirom na to da na više različitih adresa radite?

– To je odlično pitanje (smeh). Nađite mi odgovor na pitanje gde živim da znam gde da idem (smeh). Trenutno sam na relaciji Beograd - London, a tu je i Nemačka u miksu s vremena na vreme.

Je l' vas zbog toga prati osećaj nepripadnosti?

– Da, na neki način ceo moj život je bilo tako. Mi smo došli iz Nemačke. Moja mama je Nemica, a otišli smo u vrlo ruralnu sredinu, kojoj nismo pripadali od početka i to je trajalo. Taj osećaj je nekako uvek bio tu. Interesantno je da povremeno osećam da pripadam gde god da odem, a istovremeno ne. Isto tako nekada osećam da pripadam ovde, pa istovremeno ne, tako da trudim se da uživam u momentu i tu gde sam i sa ljudima sa kojima sam u tom trenutku.

Čeka vas i uloga u filmu Radoša Bajića „Heroji Halijarda“. Kakvu ulogu imate u tom projektu?

– Ja imam jednu lepu ulogu. Glumim engleskog majora, to ćemo snimati tokom leta, a pre toga imam jedan projekat u Nemačkoj. Snimaću divnu seriju, isto triler, a zove se „Dve strane ambisa“. Onda nas na jesen čeka i snimanje druge sezone serije „Azbuka našeg života“.

Hoćete li se pojaviti u drugoj sezoni „Crne svadbe“?

– Svi koji su završili u seriji videli smo da su neslavno završili, a da li smo videli šta se desilo sa Vladimirom?

Ne, ali smo videli šta mu je crni kapetan na samom kraju rekao...

– Reči nisu dovoljne (smeh).

Vladimir Bijelić

foto: Contrast Studios