Нови роман Ласла Вегела – „Мигранти историје“

За овај роман Вегел је прошле године награђен Златном медаљом за најчитанију књигу у Мађарској. У питању је аутобиографски и аутофикцијски роман који обухвата (недостајућу) историју три генерације уводећи нас у провинцијски, мањински, плебејски свет у којем породичне историје говоре о „несахрањеној”, проневереној, отетој прошлости у којој се историја сваке генерације силом прекида. Протагонисти романа су заправо мигранти историје, наводи издавач.

Прву генерацију чине дедови, рођени крајем 19. века, чију је историју Тријанон напросто пресекао. Нису променили само државу, већ су се невољно нашли и у другој култури, у другом језичком амбијенту, под другом влашћу – они су први изгубили своју прошлост, јер после 1918. нису могли својој деци пренети искуства prеthodnog раздобља, већ су заједно с њима учили да се сналазе у новом свету. Један деда био је усељеник немачког порекла, његова породица се у Србобрану – међу већинским српским становништвом – помађарила. Други деда се већ рачунао као Србобранац – староседелац, што значи да је био трећа или четврта генерација досељеника. Обојица су деца Монархије, служили су у војсци Аустроугарске монархије, а 1918. почели су нови живот у новој држави. За прву, мањинску, плебејску генерацију прошлост је остала несахрањена. Њихова прошлост је у новој држави напросто потонула. Ова аутобиографија није од оне врсте која открива приватне сфере. Тако да Вегел као мото своје књиге наводи речи мађарског писца Шандора Мараија који је рекао да је аутобиографија оправдана само ако писац своје лично бивствовање доживљава као микрокосмос који је органска допуна универзалног бивства и не извештава о томе, шта се десило њему и око њега, већ записује како се свет догађао у њему.

Ласло Вегел (Србобран, 1941) прозни и драмски писац, есејиста, студирао је мађарски језик и књижевност на Универзитету у Новом Саду, и филозофију на Универзитету у Београду. Био је члан редакције новосадских часописа “Уј Симпосион”и “Поља”, загребачког “Пролога”, главни уредник новосадске Трибине младих, уредник културног додатка листа “Мађар со”, драматург Телевизије Нови Сад; стални позоришни критичар листа “Политика”, координатор новосадске канцеларије Фонда за отворено друштво.

Објавио је на српском језику дела: Мемоари једног макроа (1969), Дупла експозиција (1983), Паренеза (1985), Одрицање и опстајање (1986), Абрахамов нож (1987), Екхартов прстен (1990), Живот на рубу (1992), Витгенштајнов разбој (1994), Велика средње-источно-европска гозба ступа у пикарски роман (1996), Бездомни есеји (2002) Екстериториум (2002), Исписивање времена, у међувремену (2003), Јудита (2006), Приче из доњих предела (2011), Неопланта или обећана земља (2014), Исписивање времена, у међувремену (2014), Испаштање, или приче из доњих предела (2016), Балканска лепотица или Шлемилово копиле (2017), Новосадски дневник 1991―2016 (2018). Добитник је многобројних награда у земљи и иностранству. Редовни је члан Мађарске академије Сечењи за књижевност и уметност.

Н. П.