Минималац некад значио да је фирма у кризи, а данас?
Колико ће од наредне године бити дебела коверта с платом запослених у Србији који примају минималну зараду, сада се још не може рећи јер су преговори у току.
Иако времена за договор још има, неизвесно је да ли ће до њега доћи пошто су у неким питањима, као и увек, ставови преговарача различити. Ипак, и синдикати и послодавци се слажу с тим да минимална зарада треба да се увећа, али се разилазе у томе колико би то увећање требало да буде.
Уколико се до 15. септембра не постигне договор, одлуку ће донети Влада Србије и тако је готово сваке године. И док се о висини минималне зараде преговара, треба рећи да је број оних који сваког месеца за њу раде изузетно велики. Процењује се да минималну зараду, која зависи од броја радних сати у месецу и креће се у распону од 20.800 до 23.920 динара, прима између 300.000 и 400.000 запослених. То је свакако огорман број људи у односу на укупан број запослених у Србији и сасвим је сигурно да нешто није добро. Наиме, минимална зарада представља законски минимум који је послодавац дужан да исплати запосленом који код њега ради по основу уговора о раду. И док се исплата минималне зараде, по правилу, везивала за фирме, предузећа, компаније који имају проблема у пословању и најчешће су у стечају, већ дуго је минималац заправо плата за безмало све запослене, без обзира на то да ли послодавац има проблема у раду или послује позитивно.
Дакле, минимална зараде, која је законски минимум који послодавац мора да испоштује, у Србији је практично постала плата за армију запослених. Без обзира на то да ли је минимална зарада плод договора учесника у социјалном дијалогу или одлука државе – законски минимум, односно минимална цена радног сата се утврђује и огроман број послодаваца је и исплаћује. Зато и није чудно што, рецимо, за минималац раде и високообразовани кадрови и није необично да се многима разлика између зараде на коју су пријављени и оне коју стварно зарађују исплаћује у кешу – на руке.
– Послодавци нису против повећања минималне зараде, напротив, али су реални јер је свима у интресу да имају добре раднике који су задовољни примањима, а предуслов за то је повећање минималца – указује Срђан Дробњаковић. – За одређивање минималне зараде потребно је пратити и макроекеономска и глобална кретања, а не само одредбе Закона о раду.
Он истиче да је за повећање минималне зараде важно и да се одговори на неколико захтева које послодовци имају.
– Залажемо се за то да се повећа износ неопорезивог дела зараде, који сада износи 11.790 динара, да се се смање порези и доприноси, који су 67 одсто, и парафискални намети – каже Дробњаковић.
По речима директора Уније послодаваца Србије Срђана Дробњаковића, тачно је да се минимална зарада исплаћује, у принципу, када послодавцу иде лоше.
– Послодавцима је у интересу да је таквих фирми што мање и да се послује добро, да су зараде више и да су у складу са законским прописима – каже Дробњаковић. – Сигурно је да Унија не подржава да Србија буде земља јефтине радне снаге и да се запосленима исплаћују минималне зараде.
По његовим речима, сигурно је да приликом исплате минималне зараде има одређених злоупотреба те да је и то један од разлога што послодавци траже да се смање порези и доприноси на зараде и да они буду 40 одсто.
– То би дугорочно имало позитиван ефекат, баш као што је случај у Македонији, где су дажбине према држави смањене на 39 одсто и две године од тог корака прилив у buyеt је повећан више од пет одсто. Када би се нешто слично урадило и код нас, сигурно је да би много послодаваца из неформалне зоне прешло у легалне токове, порези и доприноси би се плаћали редовно и крајњи резултат био би повољан за све – каже Дробњаковић.
Д. Млађеновић
