Minimalac nekad značio  da je firma u krizi, a danas?

Iako vremena za dogovor još ima, neizvesno je da li će do njega doći pošto su u nekim pitanjima, kao i uvek, stavovi pregovarača različiti. Ipak, i sindikati i poslodavci se slažu s tim da minimalna zarada treba da se uveća, ali se razilaze u tome koliko bi to uvećanje trebalo da bude.

Ukoliko se do 15. septembra ne postigne dogovor, odluku će doneti Vlada Srbije i tako je gotovo svake godine. I dok se o visini minimalne zarade pregovara, treba reći da je broj onih koji svakog meseca za nju rade izuzetno veliki. Procenjuje se da minimalnu zaradu, koja zavisi od broja radnih sati u mesecu i kreće se u rasponu od 20.800 do 23.920 dinara, prima između 300.000 i 400.000 zaposlenih. To je svakako ogorman broj ljudi u odnosu na ukupan broj zaposlenih u Srbiji i sasvim je sigurno da nešto nije dobro. Naime, minimalna zarada predstavlja zakonski minimum koji je poslodavac dužan da isplati zaposlenom koji kod njega radi po osnovu ugovora o radu. I dok se isplata minimalne zarade, po pravilu, vezivala za firme, preduzeća, kompanije koji imaju problema u poslovanju i najčešće su u stečaju, već dugo je minimalac zapravo plata za bezmalo sve zaposlene, bez obzira na to da li poslodavac ima problema u radu ili posluje pozitivno. 

Dakle, minimalna zarade, koja je zakonski minimum koji poslodavac mora da ispoštuje, u Srbiji je praktično postala plata za armiju zaposlenih. Bez obzira na to da li je minimalna zarada plod dogovora učesnika u socijalnom dijalogu ili odluka države – zakonski minimum, odnosno minimalna cena radnog sata se utvrđuje i ogroman broj poslodavaca je i isplaćuje. Zato i nije čudno što, recimo, za minimalac rade i visokoobrazovani kadrovi i nije neobično da se mnogima razlika između zarade na koju su prijavljeni i one koju stvarno zarađuju isplaćuje u kešu – na ruke. 

– Poslodavci nisu protiv povećanja minimalne zarade, naprotiv, ali su realni jer je svima u intresu da imaju dobre radnike koji su zadovoljni primanjima, a preduslov za to je povećanje minimalca – ukazuje Srđan Drobnjaković. – Za određivanje minimalne zarade potrebno je pratiti i makroekeonomska i globalna kretanja, a ne samo odredbe Zakona o radu.

On ističe da je za povećanje minimalne zarade važno i da se odgovori na nekoliko zahteva koje poslodovci imaju. 

– Zalažemo se za to da se poveća iznos neoporezivog dela zarade, koji sada iznosi 11.790 dinara, da se se smanje porezi i doprinosi, koji su 67 odsto, i parafiskalni nameti – kaže Drobnjaković.

Po rečima direktora Unije poslodavaca Srbije Srđana Drobnjakovića, tačno je da se minimalna zarada isplaćuje, u principu, kada poslodavcu ide loše.

– Poslodavcima je u interesu da je takvih firmi što manje i da se posluje dobro, da su zarade više i da su u skladu sa zakonskim propisima – kaže Drobnjaković. – Sigurno je da Unija ne podržava da Srbija bude zemlja jeftine radne snage i da se zaposlenima isplaćuju minimalne zarade.

Po njegovim rečima, sigurno je da prilikom isplate minimalne zarade ima određenih zloupotreba te da je i to jedan od razloga što poslodavci traže da se smanje porezi i doprinosi na zarade i da oni budu 40 odsto.

– To bi dugoročno imalo pozitivan efekat, baš kao što je slučaj u Makedoniji, gde su dažbine prema državi smanjene na 39 odsto i dve godine od tog koraka priliv u buyet je povećan više od pet odsto. Kada bi se nešto slično uradilo i kod nas, sigurno je da bi mnogo poslodavaca iz neformalne zone prešlo u legalne tokove, porezi i doprinosi bi se plaćali redovno i krajnji rezultat bio bi povoljan za sve – kaže Drobnjaković.

D. Mlađenović