ТЕМА „ДНЕВНИКА”: Спрема се доживотни затвор за злочине над децом
Убице и силоватељи деце убудуће ће заувек остати иза решетака, предлог је државног руководства, који ће се, уз драконско пооштравање казни за починиоце кривичних дела, ускоро наћи пред посланицима републичког парламента. Предложене законске измене требало би врло брзо и да буду усвојене.
У Србији су у прошлом веку за свирепа убиства и убиства деце изрицане смртне казне. Сетимо се, примера ради, убиства деветогодишње девојциче Гизеле Кочиш, коју је 8. августа 1963. године у кукурузишту убила Ева Вањур из Чантавира. Вањурева је због тог убиства 23. априла 1964. године осуђена на смрт стрељањем, које је извршено 8. новембра 1965. године у Суботици. И последња смртна казна у Србији је извршена у Суботици, стрељањем 31-годишњег Ласла Егетеја из Новог Кнежевца 29. јула 1988. године.
Егете је изведен пред суд и осуђен на смрт због силовања, а потом и свирепог убиства деветогодишње девојчице Маријане Кече из Кањиже. Тог кобног децембарског поподнева 1985. године девојчица је кренула у посету баби и деди који су живели на ободу парка, надомак кањишке бање. Никад није стигла до њих. На једној клупи у парку седео је силоватељ и убица. Девојчицу је неким цртежима намамио у трску, која је у то време расла на неколико места у парку, и ту ју је силовао, а затим задавио.
На том месту више не расте трска. Грађани су је истребили и подигли споменик „Тиски цвет”. Споменик у облику лептирића који се појављује на Тиси једном годишње приликом „цветања реке” и живи само неколико сати. Споменик у парку је сећање на насилно прекинут млади живот и опомена је за све да за такве злочине опроштаја нема и никад неће бити.
Ниједна казна за убиство, макар била и настрожа, не може надокнадити изгубљени живот и не може ублажити огромну тугу и бол родитеља чије дете је мучено и убијено. Ипак, најава председника државе да ће за вишеструка убиства и убиства деце бити уведена доживотна робија указује на спремност државе да прихвати иницијативу великог броја грађана и Фондације „Тијана Јурић”, али и спремност Србије да заувек стави криминалаце иза браве, без могућности помиловања, и на тај начин ослободи друштво од монструозних умова који се не либе да почине гнусна дела.
– То је велика победа свих грађана Србије који су подржали иницијативу Фондације „Тијана Јурић” о увођењу доживотне казне затвора – казао је новинарима Игор Јурић, отац убијене 15- годишње Тијане, који је након убиства ћерке основао истоимену фондацију.
Увођење доживотне робије није исто као и смртна казна, али јесте напредак у односу на период од 1988. године, када је у Србији извршена последња смртна казна, а потом је и укинута.
Смртну казну после 1988. године није заменила доживотна робија. Починиоци најтежих кривичних дела су осуђивани на вишегодишњу робију, па би, након изласка из затвора, могли поново представљати опасност за околину. Максимална затворска казна по нашем кривичном законику износи 40 година. Таква казна је изречена и Малиши Јевтовићу за силовање и убиство трогодишње девојчице Катарине Јанковић јула 2005. године,
Младен Огулинац, силоватељ-повратник, најпре је силовао а затим зверски убио Марију Јовановић (8), девојчицу из комшилука. Злочин се догодио 2010. Због претњи да ће се убити, 2. августа 2010. пребачен је из Окружног затвора у Новом Саду у Специјалну затворску болницу у Београду Умро је у ћелији
На најстрашнији начин завршена је драма која је Србију и регион држала у неизвесности 13 дана. Тијана Јурић, tinеjyеrka која је нестала у ноћи између 25. и 26. јула 2014. године, пронађена је мртва. Тај незапамћени злочин починио је Драган Ђурић (34) из Сурчина, радник у месари.
Најава председника Вучића о пооштравању казнене политике у Србији увођењу доживотне робије изазвала је разне коментаре у медијима и на друштвеним мрежама, попут да би таква мера била исхитрена и да је требало спровести јавну расправу, као и да пооштравање казнене политике у прошлости није донело бољитак. Доценткиња новосадског Правног факултета др Драгана Ћорић, ауторка „Алексиног закона”, која је и председница невладине организације „Родитељ Нови Сад” каже за „Дневник” да такви коментари немају аргументе, поготово кад је реч о увођењу доживотне робије.
– Две године се говори о томе и струка је имала више него довољно прилика да каже свој став, а верујем да нико не може занемарити ни вољу 160.000 грађана Србије – каже др Ћорић. – Могу да разумем узнемиреност људи који нису правници при помену наслова „Строжа казнена политика”, али ми реакције колега правника нису јасне.
Подсетила је на то да народна иницијатива Фондације „Тијана Јурић” није вест од јуче, прошло је бар две године од првог спомињања и најаве иницијативе за увођење доживотног затвора. Казала је и да су биле организоване дебате и округли столови правника, адвоката и професора на ту тему, на којима су представници струке без икаквог страха износили своја различита мишљења.
– Нико није никоме претио, осим неколицине који су се омаловажавајућим тоном, готов вређањем, обраћали Игору Јурићу, потцењујући снагу човека и породице који су се издигли изнад своје појединачне ситуације и одлучили да ураде нешто што им дете неће вратити, али може спасти другу децу – истакла је наша саговорница.
