Тема „Дневника”: Окривљени између правде и правичности

Одлазак у затвор уместо пресуђене новчане казне од 108.000 динара тражиће и један сиромашни мештанин Дебељаче, који је, због саобраћајног прекршаја из  2016. године – вожње бицикла у пијаном стању у селу око два сата после поноћи – осуђен по новом Закону о безбедности саобраћаја који се примењују од пре две седмице. 

Времешни Мирослав Радишић из Бачког Петровца је пре три године отишао у затвор на пет дана јер није имао новца за прекршајну казну од 5.000 динара, коју му је суд изрекао због непокошене јавне зелене површине уз ограду баште породичне куће његових покојних родитеља у Бачком Маглићу, где, како наводи за „Дневник”, „не борави већ 40 година, а имовином располаже његов брат”.

На издржавање казне Радишића је привела полиција и одредила да плати 2.600 динара превоз службеним аутомобилом од Бачког Петровца до   затвора у Новом Саду, а након жалби је ослобођен те обавезе. Потом је локално ЈКП „Комуналац” покосило јавну површину у селу, а њему је доставило рачун на половину износа од 242.000 динара, на колико је проценило своје радове, али се, срећом, није инсистирало на извршењу. Сада Радишић стрепи од пленидбе покућства јер не може да плати 110.000, колико му је обрачунато за трошкове изгубљене парнице против општине по тужби за „психичко малтретирање”.

Правда, правичност и истина су филозофско-правне категорије и вредности, које спадају у такозване друштвено-правне вредности, као и правна сигурност, целисходност, делотворност, достојанство, и неизмерно су значајне за право, каже професор др Недељко Јованчевић.

Правичне судске одлуке, сматра он, „суштинском применом прописа суштински решавају неки проблем међу људима и јачају правну сигурност, а неправедне и неправичне, иако законите, неретко чак и продубљују проблем”.

Закони морају да се поштују, да се извршавају, али треба да имају и неку меру у односу на народ на који се односе, да му служе својим стандардима, истиче Јованчевић.

Како додаје, код човека се јавља осећај потребе за правдом због тога што се према њему врши нека неправда ако се неки закон не примењује како треба.

Уосталом, у примени закона се мора водити рачуна о правима које гарантују Устав, али и Европска конвенција за заштиту људских права и други међународни прописи. Новчане казне, ако грађани не могу да их испуне, онда су то одмазде, закључује наш саговорник.

По речима тог правног теоретичара с вишедеценијским искуством и у пракси, „грађани осећају неправду и када виде да је неки предмет који је идентичан или сличан њиховом, решен другачије него њихов, што ствара и проблем правне сигурности која мора бити предвидива”.

Када је реч о грађанским парницама, извесно је да они неће улазити у спор ако нису потпуно сигурни у то да имају неспорне аргументе и доказе за свој захтев. Ако нека држава има правосуђе које не функционише, које доноси различите пресуде истог суда у истим стварима, онда је то нека врста правне несигурности. Данас ниједан адвокат у Србији, ако му се обрати грађанин, и поред апсолутно непобитних доказа за неки захтев, не може бити сигуран у исход зато што су судови претворили слободну оцену доказа у самовољу која се назива слободно судијско уверење. Судије су страшно оптерећене чињеницом да формално гледају и најситнији аргумент да, рецимо, одбаце тужбу у парницама. Ако само формално гледате, ту голу форму закона, а таквих је велики проценат пресуда у грађанским парницама, то најчешће није никакво решење између странака, то није решење у друштву. Таквим формалним тумачењем, људи који су сиромашни и немоћни и који нису у стању да штите своја права, после су заиста ускраћени у свом праву, закључује Јованчевић.

Ј. Јаковљевић