Tema „Dnevnika”: Okrivljeni između pravde i pravičnosti

Odlazak u zatvor umesto presuđene novčane kazne od 108.000 dinara tražiće i jedan siromašni meštanin Debeljače, koji je, zbog saobraćajnog prekršaja iz  2016. godine – vožnje bicikla u pijanom stanju u selu oko dva sata posle ponoći – osuđen po novom Zakonu o bezbednosti saobraćaja koji se primenjuju od pre dve sedmice. 

Vremešni Miroslav Radišić iz Bačkog Petrovca je pre tri godine otišao u zatvor na pet dana jer nije imao novca za prekršajnu kaznu od 5.000 dinara, koju mu je sud izrekao zbog nepokošene javne zelene površine uz ogradu bašte porodične kuće njegovih pokojnih roditelja u Bačkom Magliću, gde, kako navodi za „Dnevnik”, „ne boravi već 40 godina, a imovinom raspolaže njegov brat”.

Na izdržavanje kazne Radišića je privela policija i odredila da plati 2.600 dinara prevoz službenim automobilom od Bačkog Petrovca do   zatvora u Novom Sadu, a nakon žalbi je oslobođen te obaveze. Potom je lokalno JKP „Komunalac” pokosilo javnu površinu u selu, a njemu je dostavilo račun na polovinu iznosa od 242.000 dinara, na koliko je procenilo svoje radove, ali se, srećom, nije insistiralo na izvršenju. Sada Radišić strepi od plenidbe pokućstva jer ne može da plati 110.000, koliko mu je obračunato za troškove izgubljene parnice protiv opštine po tužbi za „psihičko maltretiranje”.

Pravda, pravičnost i istina su filozofsko-pravne kategorije i vrednosti, koje spadaju u takozvane društveno-pravne vrednosti, kao i pravna sigurnost, celishodnost, delotvornost, dostojanstvo, i neizmerno su značajne za pravo, kaže profesor dr Nedeljko Jovančević.

Pravične sudske odluke, smatra on, „suštinskom primenom propisa suštinski rešavaju neki problem među ljudima i jačaju pravnu sigurnost, a nepravedne i nepravične, iako zakonite, neretko čak i produbljuju problem”.

Zakoni moraju da se poštuju, da se izvršavaju, ali treba da imaju i neku meru u odnosu na narod na koji se odnose, da mu služe svojim standardima, ističe Jovančević.

Kako dodaje, kod čoveka se javlja osećaj potrebe za pravdom zbog toga što se prema njemu vrši neka nepravda ako se neki zakon ne primenjuje kako treba.

Uostalom, u primeni zakona se mora voditi računa o pravima koje garantuju Ustav, ali i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i drugi međunarodni propisi. Novčane kazne, ako građani ne mogu da ih ispune, onda su to odmazde, zaključuje naš sagovornik.

Po rečima tog pravnog teoretičara s višedecenijskim iskustvom i u praksi, „građani osećaju nepravdu i kada vide da je neki predmet koji je identičan ili sličan njihovom, rešen drugačije nego njihov, što stvara i problem pravne sigurnosti koja mora biti predvidiva”.

Kada je reč o građanskim parnicama, izvesno je da oni neće ulaziti u spor ako nisu potpuno sigurni u to da imaju nesporne argumente i dokaze za svoj zahtev. Ako neka država ima pravosuđe koje ne funkcioniše, koje donosi različite presude istog suda u istim stvarima, onda je to neka vrsta pravne nesigurnosti. Danas nijedan advokat u Srbiji, ako mu se obrati građanin, i pored apsolutno nepobitnih dokaza za neki zahtev, ne može biti siguran u ishod zato što su sudovi pretvorili slobodnu ocenu dokaza u samovolju koja se naziva slobodno sudijsko uverenje. Sudije su strašno opterećene činjenicom da formalno gledaju i najsitniji argument da, recimo, odbace tužbu u parnicama. Ako samo formalno gledate, tu golu formu zakona, a takvih je veliki procenat presuda u građanskim parnicama, to najčešće nije nikakvo rešenje između stranaka, to nije rešenje u društvu. Takvim formalnim tumačenjem, ljudi koji su siromašni i nemoćni i koji nisu u stanju da štite svoja prava, posle su zaista uskraćeni u svom pravu, zaključuje Jovančević.

J. Jakovljević