Тема Дневника: Најстарији занат на улицама, у салонима за масажу, клубовима... 

Сексуални рад, представља универзални феномен, присутан „од када је света и века”, којим се најчешће баве младе жене између 18 и 30 година. Међутим, због тешких материјалних прилика неретко своје услуге пружају и жене у зрелим годинама.

У Србији постоји више врста проституције, али се најчешће у јавности помињу улична и елитна проституција.

Улична проституција, која је и најјефтинија, заступљена је на одређеним локацијама згодним за заустављање аутомобила и камиона, где проститутке пружају своје услуге, ризикујући не само своје здравље него и животе, док их из непосредне близине контролишу и надзиру њихови подводачи.

Осим на улици, сексуалне раднице своје тело продају и путем огласа, у новинама или на интернету. Иако је рекламирање проституције кривично дело, њихове услуге се нуде на прикривен начин, под параваном „масаже“. У понуди се могу наћи „спортске, ралекс, еротске, сензитивне, тајландске, краљевске, антистрес, парцијалне, тантричке“ масаже, а у тексту огласа се  индиректно даје до знања да се ради о проституцији. Приликом оглашавања наводи се како изгледа „масерка“ (величина груди, боја косе, грађа...). Не заборавља се ни оно чувено „ опуштање и ужитак, уз дискрецију, загарантовани“.

На интернету се могу видети и провокативна фотографије девојака, углавном без приказивања лица, уз обавезан број телефона. Када се клијент јави, сазнаје цену и које услуге конкретно пружа „масерка“, а уколико му понуђено одговара, добија и адресу на којој је рекламирани „салон“ и уговара састанак. Након што муштерија дође на дату адресу, поново треба да се јави телефоном и тада, тек након што се девојка увери преко видео-надзора или са прозора да је реч о „озбиљном“ клијенту, пушта га у „салон“, односно стан.

Ипак, неке припаднице лепшег пола које нуде сексуалне услуге уз финансијску надокнаду, рекламирају се отворено, са списком колико кошта која услуга и уз напомену да је у питању масажа у комбинацији са масажом интимних делова тела "до врхунца". Цене услуга у тим „салонима“ укључују и класичан и орални секс, а колико ће клијент платити, зависи од услуге и колико ће времена провести с „масерком“.

Док се неке девојке најстаријим занатом баве из егзистенцијалних потреба, све је више оних које улазе у у проституцију због статуса у друштву, али и жеље да се пробије у свет шоубизниса.

Давне 1893. године у Новом Саду је штампан Статут о проституцији, којим је бављење сексуалним радом практично било легализовано.

Тај Статут је био сачињен из три дела. У њему је веома прецизно био дефинисан рад „бурдеља”, ко га и како може отворити и колике су таксе. Тако, на пример, у име таксе за дозволу „ваља платити 50 круна у варошку благајну у корист варошког сиротињског фонда”.

Свака девојка која се бавила сексуалним радом морала је да има здравствњену књижицу и да редовно иде на лекарске прегледе. Статут је прописивао власницима „бурдеља” обавезу да и сами прегледају жене и ако посумњају на болест, одмах их упуте среском лечнику, који је био у обавези да их прегледа. Било је забрањено „држати у будрељу женскиње млађе од 16 година”. Интересантно је да је тим документо било регулисано и присуство „женске чељади” у гостионицама и хотелима, као и казнени прописи.

Неке од девојака се упуштају у проституцију и због тога што родитељи не могу да им обезбеде фирмирану гардеробу или скупоцени ауто, а до клијената долазе искључиво на препоруку и раде у затвореном кругу људи. Они који су се већ „дружили” с девојкама и који су задовољни пруженим услугама, препоручују их пријатељима и пословним сарадницима. Углавном су то богати мушкарци који имају довољно новца да седе у сепареима и испијају шампањац и друга скупоцена пића.

Девојке које се одају том типу проституције (елитне, турбо, јахтинг), не оглашавају се јавно и до њих се не може доћи без препоруке или посредника. „Послови” и „дружења” се често уговарају у ноћним клубовима, у које излази велики број људи, а неретко се дешава да се девојке удружују и изнајмљују луксузне станове, а „посао” у проналажењу клијентеле им „олакшава” макро.

Њихова тарифа се разликује, па оне мање познате услуге наплаћују од 100 до 200 евра по сату, док цена за целу ноћ, у зависности од жеља клијента, може бити и неколико хиљада евра, у новцу, или у виду егзотичних путовања или шопинга по свету.

За многе од тих девојака то је начин да дођу до мушкараца који ће им обезбедити сигурнију будућност и посао, а неке чак мисле да ће се тако боље удати јер ће доћи до моћних и богатих „кандидата”.

Д. Николић