Tema Dnevnika: Najstariji zanat na ulicama, u salonima za masažu, klubovima... 

Seksualni rad, predstavlja univerzalni fenomen, prisutan „od kada je sveta i veka”, kojim se najčešće bave mlade žene između 18 i 30 godina. Međutim, zbog teških materijalnih prilika neretko svoje usluge pružaju i žene u zrelim godinama.

U Srbiji postoji više vrsta prostitucije, ali se najčešće u javnosti pominju ulična i elitna prostitucija.

Ulična prostitucija, koja je i najjeftinija, zastupljena je na određenim lokacijama zgodnim za zaustavljanje automobila i kamiona, gde prostitutke pružaju svoje usluge, rizikujući ne samo svoje zdravlje nego i živote, dok ih iz neposredne blizine kontrolišu i nadziru njihovi podvodači.

Osim na ulici, seksualne radnice svoje telo prodaju i putem oglasa, u novinama ili na internetu. Iako je reklamiranje prostitucije krivično delo, njihove usluge se nude na prikriven način, pod paravanom „masaže“. U ponudi se mogu naći „sportske, raleks, erotske, senzitivne, tajlandske, kraljevske, antistres, parcijalne, tantričke“ masaže, a u tekstu oglasa se  indirektno daje do znanja da se radi o prostituciji. Prilikom oglašavanja navodi se kako izgleda „maserka“ (veličina grudi, boja kose, građa...). Ne zaboravlja se ni ono čuveno „ opuštanje i užitak, uz diskreciju, zagarantovani“.

Na internetu se mogu videti i provokativna fotografije devojaka, uglavnom bez prikazivanja lica, uz obavezan broj telefona. Kada se klijent javi, saznaje cenu i koje usluge konkretno pruža „maserka“, a ukoliko mu ponuđeno odgovara, dobija i adresu na kojoj je reklamirani „salon“ i ugovara sastanak. Nakon što mušterija dođe na datu adresu, ponovo treba da se javi telefonom i tada, tek nakon što se devojka uveri preko video-nadzora ili sa prozora da je reč o „ozbiljnom“ klijentu, pušta ga u „salon“, odnosno stan.

Ipak, neke pripadnice lepšeg pola koje nude seksualne usluge uz finansijsku nadoknadu, reklamiraju se otvoreno, sa spiskom koliko košta koja usluga i uz napomenu da je u pitanju masaža u kombinaciji sa masažom intimnih delova tela "do vrhunca". Cene usluga u tim „salonima“ uključuju i klasičan i oralni seks, a koliko će klijent platiti, zavisi od usluge i koliko će vremena provesti s „maserkom“.

Dok se neke devojke najstarijim zanatom bave iz egzistencijalnih potreba, sve je više onih koje ulaze u u prostituciju zbog statusa u društvu, ali i želje da se probije u svet šoubiznisa.

Davne 1893. godine u Novom Sadu je štampan Statut o prostituciji, kojim je bavljenje seksualnim radom praktično bilo legalizovano.

Taj Statut je bio sačinjen iz tri dela. U njemu je veoma precizno bio definisan rad „burdelja”, ko ga i kako može otvoriti i kolike su takse. Tako, na primer, u ime takse za dozvolu „valja platiti 50 kruna u varošku blagajnu u korist varoškog sirotinjskog fonda”.

Svaka devojka koja se bavila seksualnim radom morala je da ima zdravstvnjenu knjižicu i da redovno ide na lekarske preglede. Statut je propisivao vlasnicima „burdelja” obavezu da i sami pregledaju žene i ako posumnjaju na bolest, odmah ih upute sreskom lečniku, koji je bio u obavezi da ih pregleda. Bilo je zabranjeno „držati u budrelju ženskinje mlađe od 16 godina”. Interesantno je da je tim dokumento bilo regulisano i prisustvo „ženske čeljadi” u gostionicama i hotelima, kao i kazneni propisi.

Neke od devojaka se upuštaju u prostituciju i zbog toga što roditelji ne mogu da im obezbede firmiranu garderobu ili skupoceni auto, a do klijenata dolaze isključivo na preporuku i rade u zatvorenom krugu ljudi. Oni koji su se već „družili” s devojkama i koji su zadovoljni pruženim uslugama, preporučuju ih prijateljima i poslovnim saradnicima. Uglavnom su to bogati muškarci koji imaju dovoljno novca da sede u separeima i ispijaju šampanjac i druga skupocena pića.

Devojke koje se odaju tom tipu prostitucije (elitne, turbo, jahting), ne oglašavaju se javno i do njih se ne može doći bez preporuke ili posrednika. „Poslovi” i „druženja” se često ugovaraju u noćnim klubovima, u koje izlazi veliki broj ljudi, a neretko se dešava da se devojke udružuju i iznajmljuju luksuzne stanove, a „posao” u pronalaženju klijentele im „olakšava” makro.

Njihova tarifa se razlikuje, pa one manje poznate usluge naplaćuju od 100 do 200 evra po satu, dok cena za celu noć, u zavisnosti od želja klijenta, može biti i nekoliko hiljada evra, u novcu, ili u vidu egzotičnih putovanja ili šopinga po svetu.

Za mnoge od tih devojaka to je način da dođu do muškaraca koji će im obezbediti sigurniju budućnost i posao, a neke čak misle da će se tako bolje udati jer će doći do moćnih i bogatih „kandidata”.

D. Nikolić