РИЗИЧНИ ПРУЖНИ ПРЕЛАЗИ (Не)спуштена рампа односи животе

До несреће је дошло око пет сати, а мушкарци су настрадали на лицу места.

Воз је налетео на аутомобил на делу пруге Београд–Бар на којем нема браника и полубраника, али има светлосне сигнализације. Како наводе медији, у стравичном судару „голф 2” је потпуно смрскан, а од силине ударца одбачен је у реку Кривошију. У извлачењу тела погинулих учествовали су ватрогасци-спасиоци, а увиђај на лицу места обавили су представници полиције и Тужилаштва.

Несреће на пружним прелазима, нажалост, нису ретке. Професор Саобраћајног факултета Борис Антић прошле године је изнео податак да су за шест година на пружним прелазима страдале 33 особе.

По неким ставовима, рампе на пружним прелазима нису обавезне ни у Србији, ни у Европи. Појединици стручњаци на то имају одговор да је то зато што пружних прелаза има много и требало би заиста много новца да се сви покрију рампама.

На страну финансијски моменат, укрштање пута и пруге може се посматрати као класична раскрсница. На пример, иако је на семафору зелено, требало би да крајичком ока осмотримо хоће ли неки лудак с бока пролетети кроз црвено и претворити нас у инвалида у делићу секунде. 

Тако и на пружном прелазу треба успорити и, упркос подигнутој рампи, бацити поглед лево и десно да нас воз тежак неколико стотина тона не би смрскао. 

Помоћница министра грађевине, саобраћаја и инфраструктуре Мирјана Трифуновић истиче да по саобраћајним правилима воз увек има првенство.

– Рампа је само један од видова заштите – истакла је Мирјана Трифуновић, и додала да су у Србији сви пружни прелази осигурани.

По њеним речима, 25 одсто је осигурано браницима, полубраницима и светлосном сигнализацијом, а осталих 75 одсто саобраћајним знацима.

– Већина несрећа се дешава на исправним прелазима јер возачи аутомобиле не поштују саобраћајне прописе – додала је она.

Ненад Станисављевић из „Железница Србије” указао је на то да су за оштећења на рампама одговорни несавесни возачи који учествују у друмском саобраћају, а покушавају да заобиђу рампе или да прођу испод њих. Како каже, машиновођа који је закочио на пружном прелазу и сигнализирао возачима да прођу, испоштовао је прописану процедуру.

– Ако путни прелаз не ради, обавеза машиновође је да стане, да дуг звучни сигнал и потом настави – објаснио је Станисављевић.

Од пружних прелаза с браником опаснији су оних без те заштите. „Дневник” је недавно писао да су на градском подручју Сомбора, тачније на правцима ка Апатину (Буковачки салаши) и ка Врбасу, у селу Кљајићево, два пружна прелаза и ове зиме без браника, а искључена је и светлосна сигнализација. На та два пружна прелаза дневно прође 22 воза.

А о томе да звиждук воза није довољан за безбедност пружног прелаза из Куле ка Руском Крстуру говори податак да житељи Куле траже да се на том прелазу спушта рампа., која је некада радила 24 сата, а сада је подигнута упола мање, наиме, спушта се само од 7.20 до 18.30 часова, и то је време када раде отправници. После тога нема ко да подиже, односно спушта бранике, без обзира на то што возови пролазе.

По његовим речима, због крађе делова железниче инфраструктуре не ради 20 путних прелаза.

Чест призор на пружним прелазима је да су рампе спуштене, а нестрпљиви возачи се провлаче између њих пошто не желе да чекају да воз прође. Правдају се тиме да се рампе спуштају док је воз још веома далеко, па морају да чекају по десет и више минута. Онима који често чекају, такво понашање лако пређе у навику, за собом „повуку” и друге возаче, а онда у једном тренутку налети воз...

По подацима до којих смо дошли, на подручју „Железница Србије” постоји укупно 2.138 путних прелаза. Петина путних прелаза обезбеђена је најсавременијом сигнално-сигурносном опремом као што су браници и полубраници, а остали знацима друмске сигнализације – „Андрејиним крстом” или знаком „Стоп”.

Савременије обележавање пружних прелаза је веома скупо – кошта и до 120.00 евра, док изградња новог уређаја на отвореној прузи зависи од нивоа техничке опремљености пруге и износи од око 150.000 до 200.000 евра. Електронско опремање је, наравно, још скупље.

М. Бозокин

Д. Николић