Осуђеници раде пуном паром, а зараду шаљу кући

 Школа се одржава под покровитељством Казнено-поправног завода Сремска Митровица, чији ће инструктори, едуковани за рад и с коњима и с децом, понудити пет коња.

Казнено-поправни завод у својој ергели има 33 липицанера, а коњи се у сремскомитровачком заводу узгајају од самог његовог оснивања 1895. године. Липицанери су у ту ергели стигли 1945. године. У пожару и великој побуни затвореника 2001. године страдале су штале Казено-поправног завода, али је спасено 15 кобила. У протеклих 15 година КПЗ је направио једну од најлепших ергела у Србији. Управник КПЗ-а Сремска Митровица Александар Алимпић објашњава да у ергели од 33 липицанера има и неколико грла енглеског пунокрвњака, галопера, чији ће се запат тек проширити.



– На ергели тренутно ради девет осуђених на лакше казне, заједно с три цивила – рекао је Алимпић. – Министарство правде обезбедило је пет милиона динара за обнову штала, а у плану је и обнова хиподрома. Мени је, као Митровчанину, циљ да хиподром поново засија старим сјајем, да на њему могу да се одржавају бројне културне и привредно-туристичке манифестације попут Фијакеријаде, која се некада овде одржавала, или јесењег пољопривредног сајма, где бисмо презентовали производе с наших пољопривредних добара.



Иначе, тај казнено-поправни завод данас послује боље од многих српских компанија. Иза зидина сремскомитровачког затвора има око 2.000 суђеника, од којих су ту неки годинама. Међу њима је и 176 страних држављана, Грка, Мађара и највише из држава некадашње Југославије. Након избора Александра Алимпића за управника, КПЗ Сремска Митровица доживљава привредни препород, којем свој допринос дају и сами осуђеници.



– Циљ нам је да радно ангажујемо што више осуђеника. Планирано је да до краја године то буде око 1.200, односно половина укупног броја. У полуотвореном и отвореном одељењу тренутно немамо ниједног осуђеника који не ради – истакао је Алимпић.

Више стотина осуђеника ангажовано је за рад за трећа лица. КПЗ је потписао уговоре с комуналним предузећима у Сремској Митровици и Руми, по којима осуђеници чисте јавне површине и одржавају улице, рашчишћавају прилазе граду, косе траву и раде друге комуналне послове. У новоотвореној штампарији, на потупно новим машинама, ради око 140 осуђеника, а штампају материјал за све судове и тужилаштва у Србији и позиве.



Ту је и велика затворска фабричка хала с великим машинама, некима одавно превазиђеним али очуваним, на којима израђују пољопривредну механизацију, приколице, тањираче. Ускоро ће се отворити и линија за израду намештаја, кошница, палета...  Осуђеници за лакша кривична дела раде у недавно адаптираном хотелу „Срем” у Сремској Митровици и хотелу „Моравица” у Сокобањи, који су такође власништво КПЗ-а Сремска Митровица. Део њих конобарише, други раде у кухињи, на рецепцији. Део осуђеника ради на њивама у власништву КПЗ-а, где се узгајају пољопривредни производи који служе за исхрану затвореника.



Мада издржавају казне због почињеног кривичног дела, осуђеници у том КПЗ-у који раде имају исти третман као и сви запослени у предузећима у Србији и на њих се примењује Закон о раду, осим у делу признавања радног стажа. Њима је радни стаж заправо време проведено у затвору. Сви раде под надзором командира или члана службе обезбеђења, за рад добијају новчану накнаду, односно плату, али им се она уплаћује на рачун отворен у затвору. Тај новац могу трошити у кантини или га слати кући.



Управник Алимпић тврди да има осуђеника који сами траже да буду радно ангажовани.– Један од њих ме је молио да ради што захтевније послове да би од зарађеног новца, када изађе с издржавања казне, саградио кућу – истиче Алимпић.Затвор има више од 800 хектара квалитетних ораница, велики сточни фонд, сопствену пекару и млекару, бави се ратарско-сточарском производњом. Осим запослених, велики допринос привредном препороду највећег затвора у Србији дали су и сами осуђеници, а стручњаци тврде да је њихово радно ангажовање у годинама издржавања казна најбоља ресоцијализација, односно да ће они који ту настоје да раде и зараде, то чинити и када се нађу с друге стране капије.



Љ. Малешевић