Осуђеници тешко до ранијег изласка с робије

Она ће за неколико дана изаћи из затвора у којем је одслужила целокупну казну, али је незадовољна судским поступком и тврди да током последњих година ниједна жена у Новом Саду није раније изашла с одслужења казне.

Надлежни предочавају да само петина затвореника у Србији излази раније на слободу због доброг владања, што је три пута мање него у Европској унији.

Раније не могу да изађу једино силоватељи и педофили, а правни експерти сматрају да је ранији излазак из затвора позитиван према онима за које суд оцени да је то оправдано.

Иначе, у модерним европским државама условни отпуст се посматра благонаклоно, као средство које мотивише осуђеника на коректно понашање. Такође, домаћи затвори су пренатрпани с око 11.000 затвореника, што је десетак процената више од актуелних капацитета. Иако је уведена казна кућног затвора, а све више се примењује и рад у јавном интересу, подаци Савета Европе показују да је затворска популација у Србији данас за чак 30 одсто бројнија него пре 13 година.        

Код нас о условном отпусту одлучују ванрспаравна већа, која чине троје судија. Процедура је у пракси таква да осуђеник или бранилац пошаљу молбу судији који је донео пресуду, а он је прослеђује поменутом већу. Услов је да одслужено две трећине казне, уз неке изузетке као што су здравствени разлози. Веће тражи извештај о понашању осуђеника од надлежне институције, и ако се створе законске претпоставке, заказује се ро­чиште на којем се одлучује о условном отпусту.

Сваки осуђеник је смештен у неку категорију, групу, коју одређују, између осталих, стручне особе, које се често називају водитељи случаја (за свако лице), а осуђеници су смештени у категорије: постепени ризик при одслужењу казни, висок степен без привилегија и повластице, средњи у полуотвореним одељењима, где су често толико многобројни окрив­љени за диловање наркотика којима је минимална казна три године робије, и они с најповољнијим условима у такозваним А ри­зицима, односно одељењима.

Узгред, страни држављани, којих није мало у затворима, имају неповољније усло­ве јер не добијају викенд-одсуства и одморе и њихови предлози су при­мерено ређи, или их заправо, готово и нема.

У новосадском Вишем суду још немају тачну евиденцију о томе колико је осуђеника тражило условни отпуст, а колико добило. Предочавају да је претпрошле и прошле године било решавано 488 молбе за условни отпуст, а споразум је закључен са 456 осуђеника.

– Осуђеник који је издржао две трећине изречене казне затвора или његов бранилац може поднети молбу за пуштање на условни отпуст – објаснила је  за „Дневник” портпаролка Вишег суда у Новом Саду Ивана Karpanyić. – Рочиште за одлучивање о молби за пуштање на условни отпуст почиње изношењем разлога за условни отпуст од браниоца, а у случају да је бранилац одсутан, судија ће укратко изложити разлоге за подношење молбе. Суд одмах по окончању рочишта доноси решење којим одбија или усваја молбу за пуштање на условни отпуст, при чему се процењује ризик осу­ђеног, успеш­ност у извршавању програма поступања, ранија осуђива­но­ст, животне околности и очекивано деловање условног отпуста на осу­ђе­ног.     

– За мали проценат особа којима је одобрен условни отпуст, поготово у односу на стране држављане, разлог треба тражити, између осталог, у недовољно прецизној законској регулативи, заправо „препуштању” коначне одлуке субјективној процени судија, који су, наравно, народски речено, ипак људи од „крви и меса” па им је можда и неоправдани страх од погрешне процене много мањи у случају одбијања условног отпуста у односу на одлуку о његовом одобравању – оцењује за „Дневник” новосадски адвокат Предраг Боговац. – Наиме, уз владање током издржавања казне, као друге околности које показују да ли је сврха кажњавања постигнута, процењују се „животне околоности” осуђеног, као и „очекивано деловање условног отпуста” на њега.

Она је додала да се не могу лако изнети подаци који би указали о томе који осуђеници за која кривична дела најчешће траже условни отпуст зато што готово апсолутно сви осу­ђеници подносе молбе, без обзира на врсту дела за која су окривљени.

Наравно, постоје кривична дела код којих условни отпуст није дозвољен. Тако Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима – тзв. Маријин закон – прописује посебно ограничење да се не могу условно отпустити лица осуђена на казну затвора за кривична дела која су учинила према малолетницима: силовање, обљуба над немоћним лицем, обљуба с дететом, обљуба злоупотребом положаја, недозвољене полне радње.

Кривичари указују на то да се могућност условног отпуста и даље не примењује довољно. Од пре шест година, када су законом ублажени услови за то да осуђеник буде пуштен на слободу пре истека казне, број условно отпушених у Србији порастао је са 600 на 1.530 у 2015. години. Код нас није уведен обавезан условни отпуст, већ да је то ипак остала само могућност коју суд може, а и не мора, да примени.

М. Вујачић