„Најстарији занат” између закона и праксе
Проституција, односно сексуални рад, представља универзални феномен, присутан „од када је света и века”. Сматра се „најстаријим занатом”, који је одувек изазивао различите друштвене реакције, почев од моралног осуђивања па све до законског санкционисања и кажњавања.
Иако се проституција у Србији третира као прекршај, регулисана је само једним чланом Закона о јавном реду и миру. Тај закон се пред посланицима последњи пут нашао прошле године, када је његовим изменама казна затвора за лица која се одају проституцији повећана с 30 дана на 60 и када је уведена могућност новчане казне од 50.000 до 150.000 динара.
Легализацијом проституције, сматрају заговорници, смањило би се насиље и злоупотребе од стране клијената и макроа. Такође, легализација обавезује и на редовне здравствене прегледе, тако да би се смањила и опасност од сексуално преносивих болести, а држава би убирала порез.
У уређеним друштвима, где је проституција легализована, сексуалне раднице имају подршку правника па се лакше одлучују да пријављују насилнике уколико дође до насиља. Омогућено им је и да штите своја права, да оснују синдикат који би им омогућио да имају минималну надницу, заштиту од дискриминације и сигурно радно окружење.
С друге стране, противници легализације проституције су мишљења да би легализација заправо била ширење неморала и да би додатно повећала трговину људима. Проблем који настаје легализацијом проституције, по мишљењу њених противника је тај што држава на тај начин потврђује да су жене сексуални објекти, али ипак не успева да у потпуности искорени нелегалну проституцију. Такође, особе које се декларишу као проститутке, када „изађу из посла” теже могу пронаћи неко друго запослење.
Секусалним радом се најчешће баве младе жене између 18 и 29 година. Углавном су то сиромашне девојке ромске националности, девојке које су интерно расељене с Косова и Метохије, које никада нису ишле у школу или имају незавршену основну школу, показују истраживања. Ниједна од тих жена није запослена, али су углавном кориснице психоактивних супстанци. Оне су напуштене од породице, немају никакву подршку, а насиље трпе практично од детињства и, нажалост, не знају за живот без насиља. Жене које се нађу у тако тешким животним ситуацијама веома лако склизну у проституцију.
Много теже је утврдити колико је особа укључено у такозвану елитну проституцију јер се она одвија у уском кругу људи. У „елитну проституцију”, по нашим изворима, најчешће спадају „клупска”, „хотелска”, „јахтинг”, али и она која се крије иза различитих салона за масажу.
Свратиште за сексуалне раднице само у Новом Саду
У Србији постоји само једно свратиште за сексуалне раднице и налази се у Новом Саду. Њега је отворило Удружење „Превент” и налази се у близини Каћке петље, а финансира га делегација Европске уније у Србији. У свратишту сваког дана борави до десет жена којима се, осим поделе кондома и лубриканата, нуде и тестирање на ХИВ и хепатитис. Ту им је пружена могућност да оперу веш, да се истуширају, исфенирају, једу... Такође, у свратишту им је омогућена и помоћ правника, психолога и социјалног радника, а веома често их и воде на гинеколошке прегледе.
Ноћни клубови су интересантни због уговарања послова јер ту излази велики број људи. Девојке које се баве тим послом су младе и атрактивног изгледа. Оне посећују места за која знају да им могу обезбедити контакт с богатом клијентелом. Када се договори тарифа, најчешће се сексуалне услуге пружају у хотелима или изнајмљеним становима.
Током летњих месеци, атмосфера из познатих престоничких клубова сели се на приморје. Журке на јахтама тада постају легло проституције. Клијентелу чине обично странци, а девојке на таквим летовањима могу зарадити и по неколико хиљда евра.
Такође, проституција се веома често крије међу огласима за масажу. „Масерке” су најчешће студенткиње, које за одређену финансијску надокнаду пружају сексуалне услуге. У последње време веома су актуелни станови који се изнајмљују на дневном нивоу.
Треба напоменути да је проституција противзаконита у земљама бивше Југославије, док су земље Европске уније, попут Холандије, Немачке и Швајцарске, тај посао озакониле. У Енглеској и Француској продаја и плаћање секса нису противзаконити, али је подвођење и држање бордела, на пример, забрањено.
Степен борбе против проституције разликују се од државе до државе, од региона до региона, од града до града. Треба нагласити да у многим местима постоји велика разлика између написаних закона и њиховог спровођења у пракси.
Д. Николић