Колико је забрана приласка насилницима довољна мера?

Привремено је удаљила готово 7.000 људи из породица и забранила прилазак за 16.000 насилника.

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић прошле године најавио је пооштравање казни за све починиоце дела с елеметима насиља, и то по моделу који се у неким земљама зове „закон три ударца”, што значи да се сваки следећи прекршај или кривично дело кажњава драконски више. Другим речима, како је министар појаснио, то подразумева да, уколико неко понови такво кривично дело трећи пут, за то добије 20 или 30 година затвора. То би, по његовим речима, натерало насилнике да добро размисле о томе да ли ће неког ударити и да ли се насиље исплати.

Због насиља у породици сваког месеца у просеку се изрекне 1.572 забране контакта и приближавања жртви и 689 мера удаљења из стана, односно куће. По подацима Аутономног женског центра о примени Закона о спречавању насиља у породици, лане су у просеку 663 особе месечно добијале обе хитне мере. При том, у чак 90 одсто случајева мушкарци су ти којима се изричу обе хитне мере због насиља у породици.

Троструког убицу из Новог Сада Горана Јанковића ни забрана приласка супрузи Мирајани Јанковић није спречила да почини злочин. Он је, иначе, један од многих који су протеклих година, и поред те изречене мере, наставили да прогањају жртву све док је не убију. Да ли је та мера, која је уведена по Закону о спречавању насиља у породици 2016. године, довољна у свим случајевима насиља у породици и зашто жене и даље најчешће страдају од руку својих садашњих или бивших партнера, питање је које се постави тек када се догоди такав страшан злочин. Док је, по мишљењу активисткиње Аутономног женског центра Ведране Лацковић забрана приласка жртви само једна од мера које се примењују у заштити од породичног насиља и представља начелну превентиву која се не може применити у случајевима где већ постоји високи ризик, по оцени социолога Златка Николића то јесте оно што се у датом тренутку могло урадити.

– Троструко убиство почињено у Новом Саду, у којем су страдали супруга, таст и ташта починиоца злочина, тешко да се у садашњим условима могло спречити – каже за „Дневник” Николић. – Мера забране приласка насилника жртви сама по себи није лоша, али није апсолутно продуктивна код свих патолошки љубоморних особа, односно нарциса који је доживљавају као својеврсно социјално понижење па су још бешњи и кивнији и кривца виде искључиво у особи због које су такву меру и добили. Немогуће је унапред предвидети да ли ће мера забране приласка насилника бити довољна или не и зато не можемо ни да кривимо оне који се баве превенцијом насиља. Једноставно, ни полиција ни судови нису обучавани да „читају” будуће намере насилника, нити могу знати шта се у његовој глави одвија. Зло се, нажалост, не може увек спречити и зато делује шокантно када се деси убиство као ово у Новом Саду. 

Када се догоди таква трагедија, указује Златко Николић, највећу цену плаћају деца, и када јесу и када нису присутна злочину.

– Она су у једном трену остала и без мајке и без оца. Деца су увек жртве породичног насиља, па макар се оно сводило на свакодневну свађу родитеља. У овом случају деци се ништа горе није могло десити, и то ће свакако оставити последице на њих. Ожиљци на њиховој души неће тако лако проћи, нити ће их време зацелити. Болеће их и тиштати целог живота јер деца ће тешко ту празнину звану родитељи попунити нечим другим. Сцена коју је малишан гледао и у којој је од руке оца страдала његова мајка нешто је што ће га стално пратити. Он може наредних година покушати да је потисне, али је не може избрисати, а тај трауматски стрес треба лечити и уз помоћ стручњака – каже Николић.

По оцени нашег саговорника, у Новом Саду се догодило класично убиство из страсти, с тим што је, због превелике дозе нарцизма починиоца злочина, изостало самоубиство. Како каже, у 80 одсто случајева такви крвави злочини завршавају се самоубиством.

– Пракса јесте показала да то није први случај кршења изречене мере забране приласка. Нажалост, судови морају да реагују пост фестум, односно ретроактивно, што значи да прво мора нешто да се деси да би се лице казнило – каже Николић. – Не можете неког затворити због претпоставке да би могао нешто учинити, и то не постоји, не само код нас него нигде у свету. Најбоље би било да се, када се донесе одлука о забрани приласка жртви, донесе и наредба да се насилник прати и контролише. Другим речима, треба посебним подзаконским актом предвидети правила шта надлежни да ураде и како да реагују у одрђеним случајевима јер нису сви случајеви насиља исти и не завршавају се на исти начин. Некада је та мера довољна, а пракса показује да је била недовољна да се жртвин живот сачува.

Када деца живе с мајком, сматра Николић, а отац је добио забрану приласка због насиља у породици, он у периоду важења изречене мере не сме да прилази малишанима.

– Чим насилник не сме да приђе жртви насиља, односно супрузи, то значи и да не сме да прилази ни деци уколико су она с мајком. Деца насилнику не могу служити да би „околним” путем стигао до мајке. Случај у Новом Саду показује да процена ризика од насиља насилника који га је већ и раније чинио, мора да буде боља, да људи који је раде имају више емпатије и да могу да претпоставе када виде таквог насилника – а то се да видети уколико у њима има беса и љутње – да изрекну и неке друге мере заштите жртве, а не само најблажу меру забране приступа – закључује Златко Николић.

Љ. Малешевић