Koliko je zabrana prilaska nasilnicima dovoljna mera?

Privremeno je udaljila gotovo 7.000 ljudi iz porodica i zabranila prilazak za 16.000 nasilnika.

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović prošle godine najavio je pooštravanje kazni za sve počinioce dela s elemetima nasilja, i to po modelu koji se u nekim zemljama zove „zakon tri udarca”, što znači da se svaki sledeći prekršaj ili krivično delo kažnjava drakonski više. Drugim rečima, kako je ministar pojasnio, to podrazumeva da, ukoliko neko ponovi takvo krivično delo treći put, za to dobije 20 ili 30 godina zatvora. To bi, po njegovim rečima, nateralo nasilnike da dobro razmisle o tome da li će nekog udariti i da li se nasilje isplati.

Zbog nasilja u porodici svakog meseca u proseku se izrekne 1.572 zabrane kontakta i približavanja žrtvi i 689 mera udaljenja iz stana, odnosno kuće. Po podacima Autonomnog ženskog centra o primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, lane su u proseku 663 osobe mesečno dobijale obe hitne mere. Pri tom, u čak 90 odsto slučajeva muškarci su ti kojima se izriču obe hitne mere zbog nasilja u porodici.

Trostrukog ubicu iz Novog Sada Gorana Jankovića ni zabrana prilaska supruzi Mirajani Janković nije sprečila da počini zločin. On je, inače, jedan od mnogih koji su proteklih godina, i pored te izrečene mere, nastavili da proganjaju žrtvu sve dok je ne ubiju. Da li je ta mera, koja je uvedena po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici 2016. godine, dovoljna u svim slučajevima nasilja u porodici i zašto žene i dalje najčešće stradaju od ruku svojih sadašnjih ili bivših partnera, pitanje je koje se postavi tek kada se dogodi takav strašan zločin. Dok je, po mišljenju aktivistkinje Autonomnog ženskog centra Vedrane Lacković zabrana prilaska žrtvi samo jedna od mera koje se primenjuju u zaštiti od porodičnog nasilja i predstavlja načelnu preventivu koja se ne može primeniti u slučajevima gde već postoji visoki rizik, po oceni sociologa Zlatka Nikolića to jeste ono što se u datom trenutku moglo uraditi.

– Trostruko ubistvo počinjeno u Novom Sadu, u kojem su stradali supruga, tast i tašta počinioca zločina, teško da se u sadašnjim uslovima moglo sprečiti – kaže za „Dnevnik” Nikolić. – Mera zabrane prilaska nasilnika žrtvi sama po sebi nije loša, ali nije apsolutno produktivna kod svih patološki ljubomornih osoba, odnosno narcisa koji je doživljavaju kao svojevrsno socijalno poniženje pa su još bešnji i kivniji i krivca vide isključivo u osobi zbog koje su takvu meru i dobili. Nemoguće je unapred predvideti da li će mera zabrane prilaska nasilnika biti dovoljna ili ne i zato ne možemo ni da krivimo one koji se bave prevencijom nasilja. Jednostavno, ni policija ni sudovi nisu obučavani da „čitaju” buduće namere nasilnika, niti mogu znati šta se u njegovoj glavi odvija. Zlo se, nažalost, ne može uvek sprečiti i zato deluje šokantno kada se desi ubistvo kao ovo u Novom Sadu. 

Kada se dogodi takva tragedija, ukazuje Zlatko Nikolić, najveću cenu plaćaju deca, i kada jesu i kada nisu prisutna zločinu.

– Ona su u jednom trenu ostala i bez majke i bez oca. Deca su uvek žrtve porodičnog nasilja, pa makar se ono svodilo na svakodnevnu svađu roditelja. U ovom slučaju deci se ništa gore nije moglo desiti, i to će svakako ostaviti posledice na njih. Ožiljci na njihovoj duši neće tako lako proći, niti će ih vreme zaceliti. Boleće ih i tištati celog života jer deca će teško tu prazninu zvanu roditelji popuniti nečim drugim. Scena koju je mališan gledao i u kojoj je od ruke oca stradala njegova majka nešto je što će ga stalno pratiti. On može narednih godina pokušati da je potisne, ali je ne može izbrisati, a taj traumatski stres treba lečiti i uz pomoć stručnjaka – kaže Nikolić.

Po oceni našeg sagovornika, u Novom Sadu se dogodilo klasično ubistvo iz strasti, s tim što je, zbog prevelike doze narcizma počinioca zločina, izostalo samoubistvo. Kako kaže, u 80 odsto slučajeva takvi krvavi zločini završavaju se samoubistvom.

– Praksa jeste pokazala da to nije prvi slučaj kršenja izrečene mere zabrane prilaska. Nažalost, sudovi moraju da reaguju post festum, odnosno retroaktivno, što znači da prvo mora nešto da se desi da bi se lice kaznilo – kaže Nikolić. – Ne možete nekog zatvoriti zbog pretpostavke da bi mogao nešto učiniti, i to ne postoji, ne samo kod nas nego nigde u svetu. Najbolje bi bilo da se, kada se donese odluka o zabrani prilaska žrtvi, donese i naredba da se nasilnik prati i kontroliše. Drugim rečima, treba posebnim podzakonskim aktom predvideti pravila šta nadležni da urade i kako da reaguju u odrđenim slučajevima jer nisu svi slučajevi nasilja isti i ne završavaju se na isti način. Nekada je ta mera dovoljna, a praksa pokazuje da je bila nedovoljna da se žrtvin život sačuva.

Kada deca žive s majkom, smatra Nikolić, a otac je dobio zabranu prilaska zbog nasilja u porodici, on u periodu važenja izrečene mere ne sme da prilazi mališanima.

– Čim nasilnik ne sme da priđe žrtvi nasilja, odnosno supruzi, to znači i da ne sme da prilazi ni deci ukoliko su ona s majkom. Deca nasilniku ne mogu služiti da bi „okolnim” putem stigao do majke. Slučaj u Novom Sadu pokazuje da procena rizika od nasilja nasilnika koji ga je već i ranije činio, mora da bude bolja, da ljudi koji je rade imaju više empatije i da mogu da pretpostave kada vide takvog nasilnika – a to se da videti ukoliko u njima ima besa i ljutnje – da izreknu i neke druge mere zaštite žrtve, a ne samo najblažu meru zabrane pristupa – zaključuje Zlatko Nikolić.

LJ. Malešević