Хаг Србима пресудио 1.000 година робије

Уједињене нације формирале су у лето 1993. године Хашки трибунал да донесе правду жртвама и помири завађене народе у региону... Убрзо је постало јасно да има пре свега политичку улогу да за сва недела окриви једну страну у сукобу – Србе. За готово четврт века постојања, у Хагу је оптужено 161 лице, од којих је више од половине Срба. Када се саберу казне затвора, Србима је „припало” више од хиљаду година робије.

Трибунал је на свој списак тражених ставио цео војни и политички врх Србије и Републике Српске. Србија је од Видовдана 2001. године, када је изручен Слободан Милошевић, тамо послала још једног свог председника – Милана Милутиновића, затим председника РС-а Радована Караџића, председнике влада, начелнике генералштабова, министре унутрашњих послова и многе друге политичке, војне и полицијске руководиоце високог ранга... Последњи „велики улов” Хашког суда био је Ратко Младић, који је изручен 2011. године...

Од других народа укључених у сукобе, у Хаг су доспевале углавном вође паравојних и терористичких организација, који би, по правилу, били оптужени за нешто што нису урадили и – пуштани су на слободу. Списак је дугачак и пун звучних имена – Насер Орић, Рамуш Харадинај, Анте Готовина, Младен Маркач... По правди Хашког трибунала они су – невини.

Савет безбедности УН пре три дана одржао је последњу седницу посвећену Хашком трибуналу. У обраћању чланицама СБ-а, изасланик Србије и помоћник министра правде Чедомир Бацковић рекао је да није сигуран у то да ли је Трибунал у Хагу испунио своју мисију, иако је завршио свој мандат. Истовремено је указао на то да је Србија успешно испунила обавезе сарадње с Трибуналом, као и да је остварила значајне резултате унутар националног правосудног система када је у питању процесуирање ратних злочина.

Осморица умрла

Хаг је прогутао и многе српске главе – црна статистика каже да је до сада умрло осам Срба оптужених пред Хашким трибуналом. Најпознатији притвореник Хашког трибунала, бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић, пронађен је мртав у свом кревету у ћелији схевенингенског притвора 11. марта 2006. године. 

Међу преминулима су и бивши градоначелник Вуковара Славко Докмановић, начелник Генералштаба Војске Републике Српске генерал Момир Талић, некадашњи председник Владе Републике Српске Крајине Милан Бабић, генерал-мајор ЈНА Миле Мркшић.

У притвору Хашког суда умро је генерал Здравко Толимир, а пре нешто више од годину, и некадашњи председник Републике Српске Крајине Горан Хаџић. Фебруара ове године умро је начелник безбедности Главног штаба ВРС-а Љубиша Беара.

Процеси у току

Тренутно је некадашњи командант Војске Републике Српске генерал Ратко Младић једини који чека изрицање пресуде. Њему ће, како је најављено, она бити изречена 22. новембра.

Првостепене пресуде Трибунала чекају Миливој Петковић, Слободан Праљак, Јадранко Прлић, Берислав Пушић, Валентин Ћорић и Бруно Стојић. У току је поновљено суђења Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, док је поступак против Радована Караџића у жалбеној фази пред Механизмом суда.

Мићо Станишић и Стојан Жупљанин, који су осуђени пред Жалбеним већем МКСЈ-а, тренутно чакају на пребацивање у државу у којој ће служити казну.

Одслужили казну

Један број оптужених и осуђених Срба успео је да преживи хашку правду. Након издржане две трећине казне, изашли су на слободу. У тој групи су Милан Милутиновић, Биљана Плавшић, Момчило Крајишник, Владимир Лазаревић, Драгољуб Ојданић, Веселин Шљиванчанин...

„Србија је у протекле 24 године предала 45 оптужених од укупно 46 окривљених чија се предаја тражила, јер је један оптужени извршио самоубиство пре него што је могао бити предат Трибуналу“, подсетио је помоћник министра.

Указао је и на то да су готово сви оптужени били високорангирани званичници, што у Војсци, што у извршној власти.

„То је јасан сигнал да је Србија сарађивала с Хашким трибуналом без икаквих компромиса. Нисам сигуран у то да се исто може рећи и за било коју другу државу“, нагласио је Бацковић, и додао да је, осим тога, Србија омогућила Хашком тужилашву слободан приступ важним доказима који се налазе у нашој земљи, као што су документи, архиви и сведоци.

М. Бозокин