Благе казне оптуженима за трговину „белим робљем”

Од овог броја  78 одсто се теретило за извршење кривичног дела трговине људима, 11 одсто за трговину малолетним лицима ради усвојења и осам процената за посредовање у вршењу проституције.

Када је реч о трајању првостепених поступака, ни лане није дошло до значајног побољшања у односу на prеthodnе године. Тако је у 2016. години 30 одсто поступака трајало дуже од три године. Проценат поступака који је трајао до годину дана увећан је у односу на 2015. годину и износи 40 одсто (2015. био је 26 одсто).

Иако тај податак указује на извесно убрзање поступака, и даље се може констатовати изостанак побољшања ефикасности које је уочено током 2014. године, када је тај проценат износио чак 60 одсто, указује се у анализи правосудне праксе за 2016. годину коју је презентовало удружење “Астра”.  Дужина трајања првостепених поступака анализирана је у односу на период од подизања оптужнице до доношења првостепене пресуде.

По наведеном критеријуму, максимално трајање судског поступка је пет година и девет месеци, док је најкраћи поступак трајао два месеца, а просечно трајање поступка је две године и четири месеца, па се ти  подаци не разликују битно у односу на 2015. годину, осим што је максимално трајање поступка девет месеци дуже.

Приметно је да се највећи проценат суђења, чак 61 одсто случајева, не одржава због одсуства окривљеног или бранилаца.

Судски поступци праћени током 2016. године, као и 2015, нису обухватили ниједан који се односи на остваривање накнаде штете у парничном поступку, који оштећено лице покреће након окончаног кривичног поступка у којем је упућено на парницу. Чињеница да се жртве кривичног дела трговине људима упућују на остваривање имовинско-правног захтева у парничном поступку те да се о том захтеву, упркос законским могућностима, никада не одлучује у кривичном поступку, представља додатну препреку за остваривање права жртава тог кривичног дела у пуном обиму.

Жртве у другом плану

Резултати анализе правосудне праксе за 2016. годину указују на то да  и даље изостаје приступ правосудних органа који би био оријентисан и на права жртве, уместо третирања оштећеног у судском поступку искључиво као „извора” информација, односно података о кривичном делу. Упркос извесном напретку и спроведеним едукацијама и даље постоји неразумевање осетљивог положаја жртава трговине људима, што заједно с благом казненом политиком и немогућношћу жртава да остваре компензацију за учињене повреде, доводи у питање степен остваривања њихових права.

Заштита приватности жртве, право на помоћ, односно саветовање и информисање и сигурност жртве, и даље су далеко од приоритета у судском поступку, констутатује се у анализи. Подаци о оштећеним лицима, која су у највећем броју изложена сексуалној експлоатацији, и даље се користе у поступку, а јавност је била искључена у занемарљивом броју случајева. Право жртве на информисање о правима, као и на правну помоћ, и даље је у великој мери условљено ангажовањем, односно капацитетима невладиних организација,  као што је АСТРА, те активностима Центра за заштиту жртава трговине људима.

Очигледно је да, као и у пресудама које су анализиране prеthodnih година, у већини случајева преовлађује пракса да се жртве трговине људима саслушавају на јавним претресима у присуству окривљених, упркос постојању одговарајућег законског оквира који пружа основ да се секундарна виктимизација жртава избегне или макар сведе на најмању могућу меру. Анализа првостепених пресуда указује на то да је од укупног броја од 34 оштећена лица, само шест добило статус посебно осетљивог сведока.

Подаци који су доступни из осуђујућих пресуда указују на то да значајан број жртава  и даље чине лица малолетна у време извршења дела (трећина оштећених, или 11 лица), као и да у погледу кривичног дела трговина људима и даље преовлађује сексуална експлоатација (проституција или друга врста сексуалне експлоатације), која је утврђена у 19 случајева.

Упоређивањем података о казненој политици с подацима из prеthodnih година, може се закључити да се наставља тренд смањивања удела изречених казни затвора у трајању дужем од пет година па је проценат тих казни у 2016. години исти као и 2015. и износи 11 одсто, док је у 2014. износио 14 процента, а у 2013. – 27 одсто.

Подаци из анализираних пресуда за 2016. годину који указују на то да се у највећем броју случајева изричу казне затвора од три до пет година (84 одсто случајева), од чега казна затвора у од три до четири године чак у 63 одсто случајева, указују на непримерено благу казнену политику која се не мења последњих година. То је посебно забрињавањуће, имајући у виду да је минимална казна за трговину људима три године затвора, а када је жртва малолетна, пет година.

Као и prеthodnih година, ни у једном кривичном поступку који је резултирао пресудом у 2016. години суд није одлучивао о имовинско-правном захтеву жртве. Такође, ниједна пресуда којом се жртви досуђује накнада штете није донета ни у парничном поступку.

Д. Николић