Србији треба нова индустријска будућност

Искуства земаља које су испуњавале услове да би ушле у европску породицу указују на то да у оквиру тог поглавља Србија мора не само да има концепт индустријске политике већ и да у том делу учествују и представници науке и образовања да би се кроз спону привреде и науке произвели нови производи и утврдио пут до нових тржишта, препознали трендови, конкурентске предности, али и технолошке иновације које су преко потребне зарад равноправне борбе с државама које су у томе деценију-две испред нас.

Влада Србије већ припрема нову индустријску политику, која има акценат на модернизацији индустријских постројења и управљања, с обзиром на то да је свет већ закорачио на четврту индустријску револуцију која захтева паметну дигиталну технологију. Помоћница министра привреде Катарина Јовановић Обрадовић објашњава да је важно да Србија покаже спремност и могућност да своју конкурентност дугорочно гради на иновацијама, на памети, а не на јефтиној радној снази. Другим речима, нова индустријска стратегија треба да отклони све недостатке који успоравају и отежавају развој и потребе привреде, а по првим најавама, биће дефинисана кроз прехрамбену индустрију, дрвну и индустрију намештаја, индустрију гума и пластике и сектор машинства и производњу опреме.

По објашњењу Министарства привреде, ЕУ нема чврсте препоруке о томе у којем правцу би наша држава требало да води своју индустријску политику, већ је важно да она прати националне потребе. То пак значи да се прво морају дефинисати националне потребе у српској индустрији. Катарина Јовановић Обрадовић, која је и шефица преговарачке групе за поглавље 20, објашњава да индустријска политика и стратегије за њено спровођење имају циљ да повећају конкурентност, убрзају структурне промене, приватизацију и реиндустрализацију, допринесу побољшању пословног амбијента, повећању извоза и инвестиција, као и да подстичу развој предузетништва и иновација.

– Од нас се тражи да знамо шта радимо, како да водимо индустријску политику и користимо дозвољене инструменте – објаснила је Катарина Јовановић Обрадовић. – Када се усвоји аналитичка основа, у виду националог документа о индустријској политици, биће потребно још две-три године за оцену како ми то спроводимо и проверу да ли остварујемо резултате.

Професор Драган Ђуричин устврдио је да реиндустрализација Србије не може бити обављена без укључивања у технолошки ниво Европе и трајаће бар 20 година. По његовој оцени, привреда Србије није успела да савлада транзициони шок.

– При том је обанављање некад конкуретних производа у Србији, сан који се више не може сањати, него тежиште треба ставити на енергетику, храну и прехрамбену индустрију, уз уважавање четири европска правила: одржива енергетика, интегрисани транспорт, сигурна храна и социјални трошкови старења становништва – оценио је професор Ђуричин.

И други економисти се слажу у томе да обнављања индустрије која је некада била у Србији више нема и да је сада тешко поново успоставити индустрију и отворити фабрике које су некада постојале. Јер, после 20 година уништавања српске индустрије – а томе је највише допринела погрешна приватизација – данас више нема ни квалификованих радника, ни инжењера, ни новца за увоз опреме. Од 2.350 приватизованих предузећа чак сваки трећи уговор је раскинут, а 537 фирми уопште није нашло купца. Сада су и многи некада моћни индустријски гиганти завршили или у стечају или су ликвидирани па је биланс српске индустрије у последњој години много гори него пре десетак година када је држава настојала да их одржава на „вештачким плућима”. Довољно говори и податак да је некада у индустрији имало места 680.000 запослених у друштвеним фирмама, а да сада у приватизованим предузећима ради њих 280.000.

Љ. Малешевић

Невидљива рука тржишта ништа не решава

Велики индустријски системи су пропали, а за нека предузећа ће у најновијем таласу приватизације ускоро бити познато да ли ће преживети. Да би се барем део преосталих индустријских комплекса „извукао”, економски стручњаци оцењују да је потребна помоћ државе јер су претходне две деценије промашене приватизације показале да ништа не може бити регулисано спонтано и „невидљивом руком тржишта”. Мора постојати системски план Владе Србије, и управо због тога се и припрема документ о новој индустријској политици у којем ће држава бити та која ствара амбијент за инвестиције, запошљавање и извоз.