Srbiji treba nova industrijska budućnost

Iskustva zemalja koje su ispunjavale uslove da bi ušle u evropsku porodicu ukazuju na to da u okviru tog poglavlja Srbija mora ne samo da ima koncept industrijske politike već i da u tom delu učestvuju i predstavnici nauke i obrazovanja da bi se kroz sponu privrede i nauke proizveli novi proizvodi i utvrdio put do novih tržišta, prepoznali trendovi, konkurentske prednosti, ali i tehnološke inovacije koje su preko potrebne zarad ravnopravne borbe s državama koje su u tome deceniju-dve ispred nas.

Vlada Srbije već priprema novu industrijsku politiku, koja ima akcenat na modernizaciji industrijskih postrojenja i upravljanja, s obzirom na to da je svet već zakoračio na četvrtu industrijsku revoluciju koja zahteva pametnu digitalnu tehnologiju. Pomoćnica ministra privrede Katarina Jovanović Obradović objašnjava da je važno da Srbija pokaže spremnost i mogućnost da svoju konkurentnost dugoročno gradi na inovacijama, na pameti, a ne na jeftinoj radnoj snazi. Drugim rečima, nova industrijska strategija treba da otkloni sve nedostatke koji usporavaju i otežavaju razvoj i potrebe privrede, a po prvim najavama, biće definisana kroz prehrambenu industriju, drvnu i industriju nameštaja, industriju guma i plastike i sektor mašinstva i proizvodnju opreme.

Po objašnjenju Ministarstva privrede, EU nema čvrste preporuke o tome u kojem pravcu bi naša država trebalo da vodi svoju industrijsku politiku, već je važno da ona prati nacionalne potrebe. To pak znači da se prvo moraju definisati nacionalne potrebe u srpskoj industriji. Katarina Jovanović Obradović, koja je i šefica pregovaračke grupe za poglavlje 20, objašnjava da industrijska politika i strategije za njeno sprovođenje imaju cilj da povećaju konkurentnost, ubrzaju strukturne promene, privatizaciju i reindustralizaciju, doprinesu poboljšanju poslovnog ambijenta, povećanju izvoza i investicija, kao i da podstiču razvoj preduzetništva i inovacija.

– Od nas se traži da znamo šta radimo, kako da vodimo industrijsku politiku i koristimo dozvoljene instrumente – objasnila je Katarina Jovanović Obradović. – Kada se usvoji analitička osnova, u vidu nacionalog dokumenta o industrijskoj politici, biće potrebno još dve-tri godine za ocenu kako mi to sprovodimo i proveru da li ostvarujemo rezultate.

Profesor Dragan Đuričin ustvrdio je da reindustralizacija Srbije ne može biti obavljena bez uključivanja u tehnološki nivo Evrope i trajaće bar 20 godina. Po njegovoj oceni, privreda Srbije nije uspela da savlada tranzicioni šok.

– Pri tom je obanavljanje nekad konkuretnih proizvoda u Srbiji, san koji se više ne može sanjati, nego težište treba staviti na energetiku, hranu i prehrambenu industriju, uz uvažavanje četiri evropska pravila: održiva energetika, integrisani transport, sigurna hrana i socijalni troškovi starenja stanovništva – ocenio je profesor Đuričin.

I drugi ekonomisti se slažu u tome da obnavljanja industrije koja je nekada bila u Srbiji više nema i da je sada teško ponovo uspostaviti industriju i otvoriti fabrike koje su nekada postojale. Jer, posle 20 godina uništavanja srpske industrije – a tome je najviše doprinela pogrešna privatizacija – danas više nema ni kvalifikovanih radnika, ni inženjera, ni novca za uvoz opreme. Od 2.350 privatizovanih preduzeća čak svaki treći ugovor je raskinut, a 537 firmi uopšte nije našlo kupca. Sada su i mnogi nekada moćni industrijski giganti završili ili u stečaju ili su likvidirani pa je bilans srpske industrije u poslednjoj godini mnogo gori nego pre desetak godina kada je država nastojala da ih održava na „veštačkim plućima”. Dovoljno govori i podatak da je nekada u industriji imalo mesta 680.000 zaposlenih u društvenim firmama, a da sada u privatizovanim preduzećima radi njih 280.000.

LJ. Malešević

Nevidljiva ruka tržišta ništa ne rešava

Veliki industrijski sistemi su propali, a za neka preduzeća će u najnovijem talasu privatizacije uskoro biti poznato da li će preživeti. Da bi se barem deo preostalih industrijskih kompleksa „izvukao”, ekonomski stručnjaci ocenjuju da je potrebna pomoć države jer su prethodne dve decenije promašene privatizacije pokazale da ništa ne može biti regulisano spontano i „nevidljivom rukom tržišta”. Mora postojati sistemski plan Vlade Srbije, i upravo zbog toga se i priprema dokument o novoj industrijskoj politici u kojem će država biti ta koja stvara ambijent za investicije, zapošljavanje i izvoz.