Бели и црни тартуфи у Срему: Дах луксуза по цени пљескавице

Па тако испадне да у Парми шунку, односно пршут, продају по цени килограма која вишеструко превазилази ону најлуксузнијег „мерцедеса“, Шпанци посебно школују секаче својих пршута, а код нас се шунка још увек брицом „одваљује“ у, онако к'о прст дебелим, кришкама. Дунавски аласи јесетрину икру још увек на киле бацају у смеће (у бољем случају у паприкаш и чорбу), а белосветски гурмани силне евре издвајају за милилитарске конзерве кавијара. Француски шефови кухиња сецкају микронски танке слајсове тартуфа по прстохвату телетине, а ми...

Ми у Голубинцима макар имамо три момка, три пријатеља из детињства, који су се упустили у авантуру звану проналазак и прерада управо тих тартуфа, о којима легенда кружи да су афродизијак којем равног нема, да их се не стиде ни трпезе богова са Олимпа, а камоли старе европске аристократије. Својевремено је Србадији продана прича да тог чуда од гљива на подручју старе Југославије има, наводно, само у Истри, тачније словеначком делу те регије, па да остали не треба ни да се муче тражећи скупоцене гљиве што само под земљом расту. Чудне лажи, да је мало већа!? Али ако су већ Словенци продали причу да Фруктал соковима нема равних, иако су од српског воћа прављени, чему се чудити кад су тартуфи у питању. Како било, тек Никола Лазић, Душан Живановић и Мане Бабић, предузимљиви сремачки синови,  нису веровали у те подалспке тлапње, па су се не само опробали, већ и бриљирају управо у проналажењу и преради црних и белих тартуфа, којима Војводина, испоставило се, обилује.

Пошто смо њих тројица и пријатељи, уз пољо-газдинство Живановић и фирму БСФ смо започели прераду таруфа, па не само што правимо разне салсе и тартуфате, већ смо пласирали и јединствени производ, парадајз сос с белим и црним тартуфима, што је новина у светским размерама, приповеда нам Никола, све услужујући муштерије у једној од хала новосадског пољо-сајма.

Свесни су момци где живе, а како је кошуља од капута преча, тако су и њихови производи ценама примерени овдашњем, а не белосветском, новчанику, па теглицу од стотинак грама белог тартуфата човек жељан даха луксуза, али и заиста јединствене ароме може да купи по цени једне сајамске гурманске пљескавице. Свега 500 динара, док је 250 милилитара хладно цеђеног маслиновог уља са аромом белог или црног тартуфа тек 300 динара скупље. Али није све тако једноставно како изгледа, јер до тартуфа треба знати доћи. Пробало је то да измисли вештачки узгој тајанствене гљиве, која се само под земљом налази, али цврц. Још се није родио мајчин син којем је то за руком пошло, а како млади Лазић тврди, све приче да је негде тамо у белом свету и то измишљено, пре су маркетиншки трикови вештих трговачких мешетара, него гола чињеница.

И, тако... до тартуфа се ипак без кучића ни дан дањи не долази. Пси, посебно узгајани и тренирани, проналазе тартуфе у земљи сакривене, па ова три младића дане проводе по шумама и ободу Фрушке све следећи своја четири пса расе лагото ромањоло.

Овакви пси су у ствари укрштени из три расе, односно створени су спајањем гена и особина ловачког пса, француске пудлице и лабрадора. Гледало се да имају карактеристике цуњавца, што има пудла, да нема зазор од воде,а да има оштар њух као ловачки пас и да се лако тренира као лабрадор. Наши су купљени, недресирани, као кучићи за неких тристотинак евра, па смо их сами обучили за потрагу за тартуфима. Сад су кује скотне, па ћемо и легла проширити, вели Никола, уз пут признајући да цена добро истренираног лагото ромањола у иностранству сасвим парира тамошњој цени делиција од тартуфа.

Каже, може се продати такво куче и за неких 4.000 евра, али ето, ово је ипак Србија, па је наспрам свеца и тропар.

Милић Миљеновић