Beli i crni tartufi u Sremu: Dah luksuza po ceni pljeskavice

Pa tako ispadne da u Parmi šunku, odnosno pršut, prodaju po ceni kilograma koja višestruko prevazilazi onu najluksuznijeg „mercedesa“, Španci posebno školuju sekače svojih pršuta, a kod nas se šunka još uvek bricom „odvaljuje“ u, onako k'o prst debelim, kriškama. Dunavski alasi jesetrinu ikru još uvek na kile bacaju u smeće (u boljem slučaju u paprikaš i čorbu), a belosvetski gurmani silne evre izdvajaju za mililitarske konzerve kavijara. Francuski šefovi kuhinja seckaju mikronski tanke slajsove tartufa po prstohvatu teletine, a mi...

Mi u Golubincima makar imamo tri momka, tri prijatelja iz detinjstva, koji su se upustili u avanturu zvanu pronalazak i prerada upravo tih tartufa, o kojima legenda kruži da su afrodizijak kojem ravnog nema, da ih se ne stide ni trpeze bogova sa Olimpa, a kamoli stare evropske aristokratije. Svojevremeno je Srbadiji prodana priča da tog čuda od gljiva na području stare Jugoslavije ima, navodno, samo u Istri, tačnije slovenačkom delu te regije, pa da ostali ne treba ni da se muče tražeći skupocene gljive što samo pod zemljom rastu. Čudne laži, da je malo veća!? Ali ako su već Slovenci prodali priču da Fruktal sokovima nema ravnih, iako su od srpskog voća pravljeni, čemu se čuditi kad su tartufi u pitanju. Kako bilo, tek Nikola Lazić, Dušan Živanović i Mane Babić, preduzimljivi sremački sinovi,  nisu verovali u te podalspke tlapnje, pa su se ne samo oprobali, već i briljiraju upravo u pronalaženju i preradi crnih i belih tartufa, kojima Vojvodina, ispostavilo se, obiluje.

Pošto smo njih trojica i prijatelji, uz poljo-gazdinstvo Živanović i firmu BSF smo započeli preradu tarufa, pa ne samo što pravimo razne salse i tartufate, već smo plasirali i jedinstveni proizvod, paradajz sos s belim i crnim tartufima, što je novina u svetskim razmerama, pripoveda nam Nikola, sve uslužujući mušterije u jednoj od hala novosadskog poljo-sajma.

Svesni su momci gde žive, a kako je košulja od kaputa preča, tako su i njihovi proizvodi cenama primereni ovdašnjem, a ne belosvetskom, novčaniku, pa teglicu od stotinak grama belog tartufata čovek željan daha luksuza, ali i zaista jedinstvene arome može da kupi po ceni jedne sajamske gurmanske pljeskavice. Svega 500 dinara, dok je 250 mililitara hladno ceđenog maslinovog ulja sa aromom belog ili crnog tartufa tek 300 dinara skuplje. Ali nije sve tako jednostavno kako izgleda, jer do tartufa treba znati doći. Probalo je to da izmisli veštački uzgoj tajanstvene gljive, koja se samo pod zemljom nalazi, ali cvrc. Još se nije rodio majčin sin kojem je to za rukom pošlo, a kako mladi Lazić tvrdi, sve priče da je negde tamo u belom svetu i to izmišljeno, pre su marketinški trikovi veštih trgovačkih mešetara, nego gola činjenica.

I, tako... do tartufa se ipak bez kučića ni dan danji ne dolazi. Psi, posebno uzgajani i trenirani, pronalaze tartufe u zemlji sakrivene, pa ova tri mladića dane provode po šumama i obodu Fruške sve sledeći svoja četiri psa rase lagoto romanjolo.

Ovakvi psi su u stvari ukršteni iz tri rase, odnosno stvoreni su spajanjem gena i osobina lovačkog psa, francuske pudlice i labradora. Gledalo se da imaju karakteristike cunjavca, što ima pudla, da nema zazor od vode,a da ima oštar njuh kao lovački pas i da se lako trenira kao labrador. Naši su kupljeni, nedresirani, kao kučići za nekih tristotinak evra, pa smo ih sami obučili za potragu za tartufima. Sad su kuje skotne, pa ćemo i legla proširiti, veli Nikola, uz put priznajući da cena dobro istreniranog lagoto romanjola u inostranstvu sasvim parira tamošnjoj ceni delicija od tartufa.

Kaže, može se prodati takvo kuče i za nekih 4.000 evra, ali eto, ovo je ipak Srbija, pa je naspram sveca i tropar.

Milić Miljenović