Како да станари поделе трошкове одржавање зграде?

Ипак, неретко се појаве и проблеми, и то посебно када је потребно платити неку интервенцију у згради. Било да се ради о поправци крова или лифта, кречењу ходника или нечем другом, поједини станари једноставно неће да учествују и као и остали плате свој део. Уз то, у зградама често живе и подстанари који нису заинтересоавни за заједничке трошкове. Председници кућних савета позивају се на Закон о становању и одржавању зграда, али је то често узалуд.

Сада ипак изгледа да није немогућа мисија натерати несавесне станаре да учествују у плаћању заједничких трошкова. Како је недавно истраживао сајт “Каматица”, пре свега је потребно да се од оног ко је обављао попрвку у згради узме рачун и фактура.

Према Закону о становању и одржавању зграда сами станари на заједничком састанку одлучују о томе колико ће новца издвојити за текуће, односно инвестиционо одржавање зграде.

Договорену суму дужни су да плаћају сви станари. Колико ће бити минимална сума за ову намену могу да одреде и локалне самоуправе, а станари могу да одлуче да ли је тај износ довољан или се одлучују да накнада буде виша.

За веће поправке, као што је, рецимо, замена крова или ремонт лифта износи које треба издвојити често су превисоке чак и за оне који немају финасијских тешкоћа. Решење би тада могло бити подизање кредита.

Међутим, банке још на увек станаре не виде као баш пожељне клијенте јер је слабо обезбеђење кредита. Нико не би пристао да му се на стан стави хипотека због одржавања зграде. Ту је и могуће решење осигурање кредита, па је извесно да се с појавом управника банкама отвара ново тржиште.   

Проблем с којим се суочавају председници кућних савета и управитељи зграда настају када неко одбија да плаћа одређену, односно договорену суму. Уколико не помогну разговор и убеђивање, следећи корак је суд. Наиме, стамбена заједница и управник зграде могу да покрену поступак пред судом. Када суд донесе решење да је несавесни станар дужан да плати износ који је договорен и утврђен, следећа инстанца је судски извршитељ, који ће од станара који дугује наплатити потраживање комшија. Да би могло да се обрати суду станари морају да за обављене радове имају фактуру и фискални рачун, пошто се поправке које су обављене у сивој зони не могу да се наплате на овај начин.

Додатни проблем је и то што станари у зградама често не познају првог комшију. Подстанари се често мењају, станови продају, по није једноставно доћи до новог газде. То је посао којим ће се убудуће бавити управници зграда. Треба рећи и да већина станара није рада да због поправке лифта или олука тужи првог комшију. Уколико знају да су поједине породице или станари у тешкој финансијској ситуацији, комшије могу да се договоре да помогну солидарно и између себе поделе трошаке. Такође, комшији који је у проблему због новца може да се остави рок да подигне кредит или другу позајмицу и измири своје обавезе. Многи станари ће, ипак, на ове опције одмахнути руком јер, скоро по правилу, комшија који неће да плати није најсиромашнији већ најнеодговорнији.

Д. Вујошевић