Иза излога: Добро јутро, имамо мали(банкарски) проблем
Као особа којој су финансијско пословање и трансакције баш и не нешто као зона комфора и угодности, морам признати да од банака највише волим банкомат.
И то из једног крајње простог разлога: нема превише посла са шалтер службама, нема ни „стручних“ питања, баш као ни понуде разноразних банкарских производа. Јер, ето, ту се већ „спотакнем“: када су ми први пут пунудили да изаберем неки од „производа“, упитала сам шта то банка па производи? На другој страни шалтера је завладао тајац и у моменту сам схватила да се не би могло рећи да банке и ја говоримо истим језиком.
Но, шта да се ради? Понекад су спајања неспојивог, као у овом случају банке и мене, нужне. Јер, докле год вам новац треба (а треба вам стално), одлазак код „ваше банкарке“ је нужан. Нешто као и посета зубару – нико не воли, али сви морамо.
Тако сам и ја ових дана кренула у потрагу за идеалним решењем – ем банка да још мало на мени заради, ем да ја позавршавам нека своја посла. У преводу, отишла сам да се распитам о условима за добијање динарског кредита.
Наравно, нисам више ни ја баш потпуно неупућена; одавно сам схватила да ова работа није ни у пола тако пријатна као док се гледа на некој од реклама. Што би се рекло, знам за „јадац“ и уредно читам мала слова у дну стране, али за оно што ми се десило једноставно нисам била припремљена.
Наиме, на моје велико изненађење испоставило се да однос банка/клијент (то јест ја) баш и није тако једноставан. Разлог: одмах на почетку у наш се „нека остане међу нама“ однос „убацио“ и трећи, тачније Кредитни биро, о чијим пословима и надлежностима скоро па да ништа нисам знала, док су они у моје финансије више него добро упућени...
Све је почело баш онако суперишка: немам никаква задужења, стално сам запослена, ту је и нека некретниница као гаранција... Што би се рекло, клијент за пожелети!
Кад оно, јок. Прво смо моја банкарка и ја „запеле“ код чињенице да немам фиксни телефон. Чак ни уговор о постпејду, као ни последњи плаћени рачун као потврду да на време измирујем све обавезе није ми помогао; дан касније троје различитих банкара ме је звало да провери да ли заиста немам фиксни, већ „само“ мобилни... Ок, то смо некако прегурали, а онда је уследила права журка.
„Добро јутро, имамо мали проблем“, започела је службеница нашу лагану банкарску конверзацију негде око 9 ујутро. О чему се ради, питам ја, док ми кроз главу пролази милион немогућих сценарија о томе где је све могло да запне. У тренутку сам помислила и да поново укључим фиксни, који ми и док сам била „на вези“ није звонио једно три године. Али, нисмо више причали о фиксном телефону. А не, сад смо прешли на озбиљније теме.
Кредитни биро је установио да имате дуг од једног динара на картици у бившој банци, те не можемо да вам одобримо позајмицу док то не измирите, каже службеница. Како је могуће да имам дуг на угашеној картици, питам ја и настављам како ми није баш најјасније и на који начин да то измирим, с обзиром да већ неких пет, шест година у тој банци немам никакв рачун. Па не могу ваљда да одем и дам динар портиру...
Њен одговор је био јасан: „Ми смо, знате, сви умрежени, тај дуг стоји као проблем и то морате да решите“. На мој предлог да га они, кад су већ тако фино умрежени, некако реше, саговорница је остала нема. И, ето мене „умрежене“ у процедуру!
На страну што на сајту поменутог Бироа (наравно да сам се сместа информисала) стоји како њихов извештај није обавезујући за банку, као и да се дуговања до 1.000 динара сматрају „ситним и небитним“. Све то у мом случају није било важно; моја „мрежа“ није попуштала ни за милиметар...
Епилог: После неких недељу дана левитирања, схватила сам да ми не преостаје ништа друго него да угасим рачун у овој и вратим се у своју претходну банку, па нек онда они „скидају“ тај фамозни динар с рачуна. Испоставило се да чак није у питању дуг, већ некакав „плутајући“ лимит на угашеној картици... Но, свеједно, ја сам некако (на једвите јаде) успела да дођем до онога што ми је требало. Додуше, с херпесом и неких три недеље доцње и одлагања планова.
На крају баладе, питам се да ли је баш морало толико да се искомпликује, па још за моје новце.
Нешто се мислим: то са савршеним процедурама које решавају све наше проблеме све ми више личи на универзалне формуле за срећу; никад виђено и у старту осуђено на залудно трошење времена и живаца.
Јасна Будимировић