Iza iz­lo­ga: Do­bro ju­tro, ima­mo ma­li(bankarski) pro­blem

I to iz jed­nog kraj­nje pro­stog raz­lo­ga: ne­ma pre­vi­še po­sla sa šal­ter slu­žba­ma, ne­ma ni „struč­nih“ pi­ta­nja, baš kao ni po­nu­de ra­zno­ra­znih ban­kar­skih pro­iz­vo­da. Jer, eto, tu se već „spo­tak­nem“: ka­da su mi pr­vi put pu­nu­di­li da iza­be­rem ne­ki od „pro­iz­vo­da“, upi­ta­la sam šta to ban­ka pa pro­iz­vo­di? Na dru­goj stra­ni šal­te­ra je za­vla­dao ta­jac i u mo­men­tu sam shva­ti­la da se ne bi mo­glo re­ći da ban­ke i ja go­vo­ri­mo istim je­zi­kom.

No, šta da se ra­di? Po­ne­kad su spa­ja­nja ne­spo­ji­vog, kao u ovom slu­ča­ju ban­ke i me­ne, nu­žne. Jer, do­kle god vam no­vac tre­ba (a tre­ba vam stal­no), od­la­zak kod „va­še ban­kar­ke“ je nu­žan. Ne­što kao i po­se­ta zu­ba­ru – ni­ko ne vo­li, ali svi mo­ra­mo.

Ta­ko sam i ja ovih da­na kre­nu­la u po­tra­gu za ide­al­nim re­še­njem – em ban­ka da još ma­lo na me­ni za­ra­di, em da ja po­za­vr­ša­vam ne­ka svo­ja po­sla. U pre­vo­du, oti­šla sam da se ras­pi­tam o uslo­vi­ma za do­bi­ja­nje di­nar­skog kre­di­ta.

Na­rav­no, ni­sam vi­še ni ja baš pot­pu­no ne­u­pu­će­na; odav­no sam shva­ti­la da ova ra­bo­ta ni­je ni u po­la ta­ko pri­jat­na kao dok se gle­da na ne­koj od re­kla­ma. Što bi se re­klo, znam za „ja­dac“ i ured­no či­tam ma­la slo­va u dnu stra­ne, ali za ono što mi se de­si­lo jed­no­stav­no ni­sam bi­la pri­pre­mlje­na.

Na­i­me, na mo­je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje is­po­sta­vi­lo se da od­nos ban­ka/kli­jent (to jest ja) baš i ni­je ta­ko jed­no­sta­van. Raz­log: od­mah na po­čet­ku u naš se „ne­ka osta­ne me­đu na­ma“ od­nos „uba­cio“ i tre­ći, tač­ni­je Kre­dit­ni bi­ro, o či­jim po­slo­vi­ma i nad­le­žno­sti­ma sko­ro pa da ni­šta ni­sam zna­la, dok su oni u mo­je fi­nan­si­je vi­še ne­go do­bro upu­će­ni... 

Sve je po­če­lo baš ona­ko su­per­i­ška: ne­mam ni­ka­kva za­du­že­nja, stal­no sam za­po­sle­na, tu je i ne­ka ne­kret­ni­ni­ca kao ga­ran­ci­ja... Što bi se re­klo, kli­jent za po­že­le­ti!

Kad ono, jok. Pr­vo smo mo­ja ban­kar­ka i ja „za­pe­le“ kod či­nje­ni­ce da ne­mam fik­sni te­le­fon. Čak ni ugo­vor o post­pej­du, kao ni po­sled­nji pla­će­ni ra­čun kao po­tvr­du da na vre­me iz­mi­ru­jem sve oba­ve­ze ni­je mi po­mo­gao; dan ka­sni­je tro­je raz­li­či­tih ban­ka­ra me je zva­lo da pro­ve­ri da li za­i­sta ne­mam fik­sni, već „sa­mo“ mo­bil­ni... Ok, to smo ne­ka­ko pre­gu­ra­li, a on­da je usle­di­la pra­va žur­ka.

„Do­bro ju­tro, ima­mo ma­li pro­blem“, za­po­če­la je slu­žbe­ni­ca na­šu la­ga­nu ban­kar­sku kon­ver­za­ci­ju ne­gde oko 9 uju­tro. O če­mu se ra­di, pi­tam ja, dok mi kroz gla­vu pro­la­zi mi­lion ne­mo­gu­ćih sce­na­ri­ja o to­me gde je sve mo­glo da zap­ne. U tre­nut­ku sam po­mi­sli­la i da po­no­vo uklju­čim fik­sni, ko­ji mi i dok sam bi­la „na ve­zi“ ni­je zvo­nio jed­no tri go­di­ne. Ali, ni­smo vi­še pri­ča­li o fik­snom te­le­fo­nu. A ne, sad smo pre­šli na ozbilj­ni­je te­me.

Kre­dit­ni bi­ro je usta­no­vio da ima­te dug od jed­nog di­na­ra na kar­ti­ci u biv­šoj ban­ci, te ne mo­že­mo da vam odo­bri­mo po­zaj­mi­cu dok to ne iz­mi­ri­te, ka­že slu­žbe­ni­ca. Ka­ko je mo­gu­će da imam dug na uga­še­noj kar­ti­ci, pi­tam ja i na­sta­vljam ka­ko mi ni­je baš naj­ja­sni­je i na ko­ji na­čin da to iz­mi­rim, s ob­zi­rom da već ne­kih pet, šest go­di­na u toj ban­ci ne­mam ni­kakv ra­čun. Pa ne mo­gu valj­da da odem i dam di­nar por­ti­ru...

Njen od­go­vor je bio ja­san: „Mi smo, zna­te, svi umre­že­ni, taj dug sto­ji kao pro­blem i to mo­ra­te da re­ši­te“. Na moj pred­log da ga oni, kad su već ta­ko fi­no umre­že­ni, ne­ka­ko re­še, sa­go­vor­ni­ca je osta­la ne­ma. I, eto me­ne „umre­že­ne“ u pro­ce­du­ru!

Na stra­nu što na saj­tu po­me­nu­tog Bi­roa (na­rav­no da sam se sme­sta in­for­mi­sa­la) sto­ji ka­ko nji­hov iz­ve­štaj ni­je oba­ve­zu­ju­ći za ban­ku, kao i da se du­go­va­nja do 1.000 di­na­ra sma­tra­ju „sit­nim i ne­bit­nim“. Sve to u mom slu­ča­ju ni­je bi­lo va­žno; mo­ja „mre­ža“ ni­je po­pu­šta­la ni za mi­li­me­tar...

Epi­log: Po­sle ne­kih ne­de­lju da­na le­vi­ti­ra­nja, shva­ti­la sam da mi ne pre­o­sta­je ni­šta dru­go ne­go da uga­sim ra­čun u ovoj i vra­tim se u svo­ju pret­hod­nu ban­ku, pa nek on­da oni „ski­da­ju“ taj fa­mo­zni di­nar s ra­ču­na. Is­po­sta­vi­lo se da čak ni­je u pi­ta­nju dug, već ne­ka­kav „plu­ta­ju­ći“ li­mit na uga­še­noj kar­ti­ci... No, sve­jed­no, ja sam ne­ka­ko (na je­dvi­te ja­de) us­pe­la da do­đem do ono­ga što mi je tre­ba­lo. Do­du­še, s her­pe­som i ne­kih tri ne­de­lje doc­nje i od­la­ga­nja pla­no­va.

Na kra­ju ba­la­de, pi­tam se da li je baš mo­ra­lo to­li­ko da se is­kom­pli­ku­je, pa još za mo­je nov­ce.

Ne­što se mi­slim: to sa sa­vr­še­nim pro­ce­du­ra­ma ko­je re­ša­va­ju sve na­še pro­ble­me sve mi vi­še li­či na uni­ver­zal­ne for­mu­le za sre­ću; ni­kad vi­đe­no i u star­tu osu­đe­no na za­lud­no tro­še­nje vre­me­na i ži­va­ca.

Ja­sna Bu­di­mi­ro­vić