Живот уз границу поред Дунава: Сенка на демографској слици

Са паланачке обале Дунава, па и заливног језера Тиквара, по лепом дану лепо се види средњовековна варошица, а над овим делом приобља доминира стари дворац. Док је река граница и раздваја два градића који су до пре скоро три деценије били у једној држави, мост преко Дунава спаја људе. Ова ћуприја грађена је првенствено средствима општина Бачка Паланка и Вуковар и пуштена је у промет пре 45 година, али се брзо увела наплата мостарине. Мост је тада уочи 25. маја 1974. године отворио Тито, споменуо да некада овакве мостове вековима нису могле да направе царевине, а да је дошло време да такве грађевине направе две општине. Тада је мост назиан ћупријом братства и јединства, а данас је на његовој средини граница између Србије и Хрватске, са једне и друге стране су гранични прелази, полиција и цариници, гужве које праве шлепери... Од братства није остало ништа, а јединствени су само проблеми људи који живе на две обале у две државе. Крупне, па и граничне проблеме који наводно нису решени, требало би да решавају и реше они који воде државе, а овдашњи народ решава свакодневне животне проблеме, односно гледа како ће што јефтиније преживети, крпе људи како знају и умеју.              

Својевремено је на релацији Бачка Паланка - Илок свакодневно саобраћао аутобус са поласцима на сваки сат. Тих пар километара од центра једне до центра друге вароши, а преко моста, људи су прелазили брже него што су, на пример, неки Паланчани који живе на периферији вароши стизали у центар. Аутобуси су стали када је ударена граница, а посебно је била отежана комуникација од како је Хрватска постала чланица ЕУ. Држављанима Хрватске нису створени проблеми, јер Илочани у Паланку могу да дођу на личну карту, али Паланчанима треба пасош у који се сваки пут ударе по четири печата... По лепом времену људи иду у комшијску државу чак и моторима, мопедима, па и бициклом, али увек нешто купују на другој страни.             

Интересантна је прича коју је недавно градоначелница Илока Марина Будимир испричала за Дојче веле, а као главни проблем је наведен масован одлазака младих породица. По попису становништва из 2011. године у Илоку са околним селима Шаренград, Бапска и Мохово, овде је живело 6.000 људи, а процена је да их сада има 5.000. По процени неких упућених Илочана сама варошица једва да има нешто преко 3.000 душа. Веле да је пре пола века овде живело 8-9.000 људи. Демографски проблеми су велики, а на све је утицао распад prеthodnе државе, па дугогодишња економска криза...             

Демографске проблеме има и Бачка Паланка која је по задњем попису становништва имала око 30.000 грађана, а сада до новог пописа који се очекује нико не сме да процењује, мада сви сматрају да је број доста мањи. И док је у Паланци у време приватизације и транзиције, које никако да се заврше, закатанчено неколико некада великих фабрика и смањен број инудстријских радника, ипак је остало пар великих фирми које су и раније носиле развој овог краја. У Илоку кажу да су остале две текстилне фабрике које запошљавају пар стотина, углавном жена које раде за минималну плату од 2.600 куна (нешто преко 40.000 динара), виосокообразовани млади људи зарађују 4.000 куна (непуних 65.000 динара) и у Илоку кажу да их је немогуће задржати. Веле да су трошкови живота и овде једнаки као и у Осјеку и Загребу, али су тамо шансе за већом зарадом веће. Одлазе, на пример, професори из школа, узму неплаћено, оду у свет, али се не враћају.  

У Паланку се са рада у иностранству враћају само гастарбајтери који су остварили девизну пензију. Деца и унучад остају у иностранству, а стари се осим носталгије овде враћају и због много јефтинијег живота са њиховим примањима. У Илоку је појава слична, али тамо да живе долазе странци. Градоначелница Будимир немачком гласилу је, поред осталог, навела пример Холанђанина који са релативно малом девизном пензијом за холандски стандард нови дом је нашао у Илоку. Куће са око 90 метара квадратних и окућницом могу се купити за 15.000 евра. У Илоку је нов дом нашао и један брачни пар из Пољске који се овде бави виноградрством и винарством и извози на пољско тржиште. То су, ипак појединачни примери на којима се не гради будућност једног места, или регије.

У Илоку веле да власти у Загребу треба више да улажу у развој Срема, Славоније и Барање. Паланчани мисле да власт у Београду и Новом Саду треба више пажње да посвети овом делу приобаља уз границу и додају да оно што је комшијама из ЕУ код нас јефтино за нас је једним делом скупо.   

 Комшије су познате по виноградима, винаријама, добрим винима и ракијама. Паланчани тамо одлазе по вино, а цена, на пример, износи од 250 до 500 динара за литар, у пластичним балонима од 3-5 литара, а може се платити и у кунама које се мењају у Паланци (за куну се обично добија 16 динара), или у еврима. И док Паланчани у Илоку купују, углавном вино, Илочани у Паланци купују готово све осим хлеба и млека. Кажу комшије да је код нас скоро све дупло јефтиније (стручнији процењују да је јефтиније за нешто преко 30 одсто), па осим што пазаре храну, кућне потрештине, одећу, купују и ципеле, јер се у њиховој вароши оне немају где купити. Доста је код нас, на пример, јефтиније пиво, цигарете, а Илочани који и за 15-так минута бициклом могу доћи у комшијску варош знају да оду у овдашње кафиће, бирцузе да попију експресо, ракију или пиво, па назад кући. Чак су и цене услуга у Паланци знатно ниже од оних у Илоку. Саме занатлије кажу да су биле приморане да затворе свој обрт, јер веле да чак и даме из Хрватске, на пример, долазе у Паланку да направе фризуру, оду код педикира, маникира, мушки да се ошишају и обрију. Чак и овдашњи механичари, обућари, оптичари, сервисери разних врста имају муштерије из прека, јер су цене услуга овде ниже. Муштерије имају и овдашњи лекари који имају приватне ординације, а пре свих поједини зубари, физијатри, офтамолози... чак се и поједини лекови на слободно у апотекама продају комшијама, или Паланчани за поједине медикаменте којих код нас нема купују у илошким апотекама. Све је прецизно израчунато, па људи са две обале тачно знају где је шта јефтије и не жале да пређу пар километара како би уштедили коју куну, динар, или евро.            

Милош Суџум