Život uz granicu pored Dunava: Senka na demografskoj slici

Sa palanačke obale Dunava, pa i zalivnog jezera Tikvara, po lepom danu lepo se vidi srednjovekovna varošica, a nad ovim delom prioblja dominira stari dvorac. Dok je reka granica i razdvaja dva gradića koji su do pre skoro tri decenije bili u jednoj državi, most preko Dunava spaja ljude. Ova ćuprija građena je prvenstveno sredstvima opština Bačka Palanka i Vukovar i puštena je u promet pre 45 godina, ali se brzo uvela naplata mostarine. Most je tada uoči 25. maja 1974. godine otvorio Tito, spomenuo da nekada ovakve mostove vekovima nisu mogle da naprave carevine, a da je došlo vreme da takve građevine naprave dve opštine. Tada je most nazian ćuprijom bratstva i jedinstva, a danas je na njegovoj sredini granica između Srbije i Hrvatske, sa jedne i druge strane su granični prelazi, policija i carinici, gužve koje prave šleperi... Od bratstva nije ostalo ništa, a jedinstveni su samo problemi ljudi koji žive na dve obale u dve države. Krupne, pa i granične probleme koji navodno nisu rešeni, trebalo bi da rešavaju i reše oni koji vode države, a ovdašnji narod rešava svakodnevne životne probleme, odnosno gleda kako će što jeftinije preživeti, krpe ljudi kako znaju i umeju.              

Svojevremeno je na relaciji Bačka Palanka - Ilok svakodnevno saobraćao autobus sa polascima na svaki sat. Tih par kilometara od centra jedne do centra druge varoši, a preko mosta, ljudi su prelazili brže nego što su, na primer, neki Palančani koji žive na periferiji varoši stizali u centar. Autobusi su stali kada je udarena granica, a posebno je bila otežana komunikacija od kako je Hrvatska postala članica EU. Državljanima Hrvatske nisu stvoreni problemi, jer Iločani u Palanku mogu da dođu na ličnu kartu, ali Palančanima treba pasoš u koji se svaki put udare po četiri pečata... Po lepom vremenu ljudi idu u komšijsku državu čak i motorima, mopedima, pa i biciklom, ali uvek nešto kupuju na drugoj strani.             

Interesantna je priča koju je nedavno gradonačelnica Iloka Marina Budimir ispričala za Dojče vele, a kao glavni problem je naveden masovan odlazaka mladih porodica. Po popisu stanovništva iz 2011. godine u Iloku sa okolnim selima Šarengrad, Bapska i Mohovo, ovde je živelo 6.000 ljudi, a procena je da ih sada ima 5.000. Po proceni nekih upućenih Iločana sama varošica jedva da ima nešto preko 3.000 duša. Vele da je pre pola veka ovde živelo 8-9.000 ljudi. Demografski problemi su veliki, a na sve je uticao raspad prethodne države, pa dugogodišnja ekonomska kriza...             

Demografske probleme ima i Bačka Palanka koja je po zadnjem popisu stanovništva imala oko 30.000 građana, a sada do novog popisa koji se očekuje niko ne sme da procenjuje, mada svi smatraju da je broj dosta manji. I dok je u Palanci u vreme privatizacije i tranzicije, koje nikako da se završe, zakatančeno nekoliko nekada velikih fabrika i smanjen broj inudstrijskih radnika, ipak je ostalo par velikih firmi koje su i ranije nosile razvoj ovog kraja. U Iloku kažu da su ostale dve tekstilne fabrike koje zapošljavaju par stotina, uglavnom žena koje rade za minimalnu platu od 2.600 kuna (nešto preko 40.000 dinara), viosokoobrazovani mladi ljudi zarađuju 4.000 kuna (nepunih 65.000 dinara) i u Iloku kažu da ih je nemoguće zadržati. Vele da su troškovi života i ovde jednaki kao i u Osjeku i Zagrebu, ali su tamo šanse za većom zaradom veće. Odlaze, na primer, profesori iz škola, uzmu neplaćeno, odu u svet, ali se ne vraćaju.  

U Palanku se sa rada u inostranstvu vraćaju samo gastarbajteri koji su ostvarili deviznu penziju. Deca i unučad ostaju u inostranstvu, a stari se osim nostalgije ovde vraćaju i zbog mnogo jeftinijeg života sa njihovim primanjima. U Iloku je pojava slična, ali tamo da žive dolaze stranci. Gradonačelnica Budimir nemačkom glasilu je, pored ostalog, navela primer Holanđanina koji sa relativno malom deviznom penzijom za holandski standard novi dom je našao u Iloku. Kuće sa oko 90 metara kvadratnih i okućnicom mogu se kupiti za 15.000 evra. U Iloku je nov dom našao i jedan bračni par iz Poljske koji se ovde bavi vinogradrstvom i vinarstvom i izvozi na poljsko tržište. To su, ipak pojedinačni primeri na kojima se ne gradi budućnost jednog mesta, ili regije.

U Iloku vele da vlasti u Zagrebu treba više da ulažu u razvoj Srema, Slavonije i Baranje. Palančani misle da vlast u Beogradu i Novom Sadu treba više pažnje da posveti ovom delu priobalja uz granicu i dodaju da ono što je komšijama iz EU kod nas jeftino za nas je jednim delom skupo.   

 Komšije su poznate po vinogradima, vinarijama, dobrim vinima i rakijama. Palančani tamo odlaze po vino, a cena, na primer, iznosi od 250 do 500 dinara za litar, u plastičnim balonima od 3-5 litara, a može se platiti i u kunama koje se menjaju u Palanci (za kunu se obično dobija 16 dinara), ili u evrima. I dok Palančani u Iloku kupuju, uglavnom vino, Iločani u Palanci kupuju gotovo sve osim hleba i mleka. Kažu komšije da je kod nas skoro sve duplo jeftinije (stručniji procenjuju da je jeftinije za nešto preko 30 odsto), pa osim što pazare hranu, kućne potreštine, odeću, kupuju i cipele, jer se u njihovoj varoši one nemaju gde kupiti. Dosta je kod nas, na primer, jeftinije pivo, cigarete, a Iločani koji i za 15-tak minuta biciklom mogu doći u komšijsku varoš znaju da odu u ovdašnje kafiće, bircuze da popiju ekspreso, rakiju ili pivo, pa nazad kući. Čak su i cene usluga u Palanci znatno niže od onih u Iloku. Same zanatlije kažu da su bile primorane da zatvore svoj obrt, jer vele da čak i dame iz Hrvatske, na primer, dolaze u Palanku da naprave frizuru, odu kod pedikira, manikira, muški da se ošišaju i obriju. Čak i ovdašnji mehaničari, obućari, optičari, serviseri raznih vrsta imaju mušterije iz preka, jer su cene usluga ovde niže. Mušterije imaju i ovdašnji lekari koji imaju privatne ordinacije, a pre svih pojedini zubari, fizijatri, oftamolozi... čak se i pojedini lekovi na slobodno u apotekama prodaju komšijama, ili Palančani za pojedine medikamente kojih kod nas nema kupuju u iloškim apotekama. Sve je precizno izračunato, pa ljudi sa dve obale tačno znaju gde je šta jeftije i ne žale da pređu par kilometara kako bi uštedili koju kunu, dinar, ili evro.            

Miloš Sudžum