Вратити занатство: Менаџера као плеве, а мајстора нигде

Он додаје да не зна поуздано колико у Новом Саду има регистрованих занатских радњи, односно занатлија, јер се у Агенцији за привредне регистре у номенклатури занимања препознају на специфичан начин па се, на пример, код регистрације кројачке радње шнајдери препознају као произвођачи остале одеће.

Можда у Новом Саду има и стотину кројача, али је међу њима највише пет који знају да сашију одело. Слично је и с другим занатима. Ко још носи сат код sajyijе на поправку, или обућу код обућара, пита Новаковић.

Извесно је да занатство изумире и да из године у годину има све мање занатских радњи, наглашава он.

Ипак, наводи да по слободним проценама у Новом Саду има око 5.000 регисторавних занатлија, али наглашава да тај податак може бити и непоуздан јер не постоји база података на основу које се може видети колико је током године регистровано радњи а колико је занатлија ођавило пословање. 

Критичари недавно усвојеног Закона о дуалном образовању кажу да је регулатива донета да би мала и средња предузећа и велике компаније имале међу малолетним ученицима јефтину радну снагу, што је злонамерна замена за чињеницу да без праксе нема доброг мајстора, наглашава Новаковић.

Како каже, није довољно да ђаци по сат током недеље буду на пракси, већ, уколико се заиста хоће подстаћи да се међу садашњом омладином изнова створи добар мајсторски кадар као што је некада постојао, треба увести такав начин школовања да ђаци већ од првог разреда један дан иду у школу, други на праксу, и тако редом за време трогодишњег образовања, а потом, по завршеној школи, кроз двогодишњу праксу, пред посебном занатском комисијом полажу испит ради стицање мајсторског звања.

С тим сертификатом сваки занатлија може потражити посао било где код нас, али и у земљама ЕУ јер све земље имају закон о занатству у којем су регулисале и школовање занатлија па се они свуда цене и од заната лепо живе, само што занат треба волети и годинама учити мајсторске вештине и зато ниједан прави занатлија не може бити конкуренција другом, поручио је Новаковић. 

Зато би, између осталог, било добро имати закон о занатлијама јер би се регулативом уредио начин регистрација и на основу тога видели подаци о занатским радњама и њиховој делатности. Та регулатива би сузбила и сиву зону у којој доста њих ради, сматрајући се занатлијама мада су приучени јер, у недостатку посла сналазе се и на брзину нешто науче да би накратко обезбедили егзистенцију, истиче Новаковић. 

Данас је, примећује он, међу омладином најпопуларније бити менаџер, а мало њих зна шта је занатство и на прсте једне руке да наброји занате.

Некада је у занатским радњама било по два три-шегрта, што није случај од када је, пре безмало три деценија, укинута Школа ученика у привреди. Без пекара, фризера, механичара, електричара се не може нити хоће, али треба наћи правог. Борба за уређење статуса занатства дуго траје па је време да се оно врати на место где припада, у врх услужних делатности, а за то је потребан закон о занатству, наглашава Славко Новаковић. 

Он подсећа на то да је у протеклом периоду било покушаја да се закон донесе, али се оба пута није отишло даље од јавне расправе.

З. Делић