У Србији 50 занатских пивара и цела армија кућних
Производња занатског пива, познато и као крафт производња, последњих година доживљава узлет у Србији, а слично је и у региону и целом свету.
Тако је од 2015. године до сада количина занатског пива произведеног у Србији повећана чак четири пута, а удео на тржишту је с око један проценат порастао на више од 2,5 одсто. Месечно мали пивари произведу и 100.000 хектолитара тог пића, а осим у Србији, оно је нашло и пут до тржишта у Русији, САД и региону.
Интересовање за тај посао све више расте, много малих пивара се отвара и на тржиште се пласирају пива другачија од оних које нуде велике, индустријске пиваре. Њихова понуда је разнворсна – светла, тамна и црвена пива с различитим укусима – цитрус, карамел, ванила, чоколада, манго, мандарина, краставац...
И у Војводини је та производња узела маха, а по речима директора пиваре „Царство пива” Јована Јоковића, Војводина је још пре 200 година била светска велесила у производњи хмеља и пива.
– Мало је познато да је пре готово једног века, тачније 1921. године, у Бачком Петровцу одржан Светски конгрес хмељара, на којем се и одређивала цена хмеља, а више од 20.000 хектара било је под врхнуским хмељом – каже Јоковић. – У последњих десетак година започет је процес обнове занатског пиварства, али за сада нема помака у производњи слада и узгоју хмеља. Хмељ се увози из Немачке, Словачке, Чешке, САД, Аустралије. У свету тренутно влада експанзија укрштања и експериментисања с том чаробном биљком која пиву даје арому и горчину. Варијације су невероватне, а цена квалитетног хмеља константно расте.
По његовим речима, у Србији има око 50 произвођача занатског пива и цела мала армија кућних, некомерцијалних пивара из којих изничу и нови мали погони. Ипак, удео производње пива у укупној производњи и продаји тог пића је, у односу на Европску унију где занатска пива заузимају и трећину тржишта, миноран јер се код нас ради о око два до три одсто. Он истиче да људи у нашој земљи традиционално воле да пију пиво, а да је све више оних који желе да пробају неиндустријска пива, што се најбоље види на фестивалима на којима стасава нова, млада генерација познавалаца и љубитеља занатског пива. Такође, указује Јоковић, домаћи купци имају благонаклон однос према домаћим произвођачима и, иако на тржишту има и занатског пива из увоза, домаћем дају предност.
Домаћи пивари прате савремене трендове, међусобно добро сарађују, добра је сарадња и с колегама из региона и света, а покрећу се и иницијативе за регионално удруживање пивара у региону.
– Прате се новине, удружујемо се приликом увоза сировина, размењујемо искуства. Квалитет пива се константно прати и оно се не може наћи на тржишту пре него што се потвди да је исправно – каже Јоковић. – Свако пиво мора проћи анализе у складу са законским прописима: Закон о безбедности хране, Правилник о квалитету пива, Правилник о прехрамбеним адитивима, Правилник о максимално дозвољеним количинама остатака средстава за заштиту биља у храни, Правилник о општим и посебним условима хигијене хране у било којој фази производње, прераде и промета. Испитивања раде акредитоване лабораторије, а обавља се и сензорно, микробилошко и физичко-хемисјко испитивање.
Ризици производње и пласмана домаћих произвођача занатског пива су велики, указује Јоковић, а држава их није препознала и за сада их не види.
– Та индустријска грана директно и индиректно запошљава значајан број људи, али нема субвенција, третирани смо као и велике комерцијалне пиваре и плаћамо акцизе као и они. Будући да је то посао који многи тек започињу, прве три године су критичне. На нашем тржишту се много пивара затвара, али истовремено се отварају нове. Потребан је дужи период да би се могло рећи да ли се исплати бавити тим послом или не, али је сигурно да већина занатских пивара у посао креће не због брзе зараде него из љубави према том племенитом пићу и целом магичном процесу производње.
Цена занатског пива зависи од сировина и врсте, и како каже Јоковић, као и код вина, нема горњег лимита јер се у захтевним рецептурама користе врло скупе и ретке сировине. Занатско пиво домаћих произвођача углавном се може наћи у специјализованим продавницама, пабовима, а по Јоковићевим речима, ресторани су углавном затворени за крафтере јер имају уговоре с великим индустријама пива.
Д. Млађеновић
