РУРАЛНИ ТУРИЗАМ  Улице (не)заборављеног времена

Тада су из САНУ упозорили да је уз негативни демографски тренд, један од кључних проблема данашњег села и његов лош економски положај, уситњеност поседа и све бројнија старачка домаћинства, те да су села напустили сами сељани чији се живот заснивао на раду на сопственом поседу. Зато сада у Србији има више од 50.000 празних кућа и још три пута толико које су ван употребе, па не чуди што је од 4.709 насеља, чак 1.200 њих у фази нестајања јер свако то село има мање од 100 становника, а чак у 86 одсто села се смањује број становника.

Државне мере које би требале бити предузете би свакако могле ове трендове да, ако не зауставе, оно свакако ублаже и успоре, али не треба бежати од истине да и иницијатива појединаца могу донети „драматичне“ промене, за шта има примера и у војвођанским селима. Утисак је да „лагане“ промене нису довољне, а за доказ да оне могу бити далеко брже и ефикасније, поглед треба бацити не толико далеко, примера из земаља региона, чланица Европске уније, било да се ради о Мађарској или Хрватској.

Један од таквих „драстичних“ примера је, без сумње, онај маленог барањског села Каранац у суседној Хрватској, које је само захваљујући визији једног човека, једне породице и њхових сарадника, пријатеља, суседа... које је од села у терминалној фази одумирања због драматичног одлива становништва ка развијенијим земљама ЕУ, успело да се у непуних деценију и по претвори не само у једну од топ десет туристичких дестинација Хрватске, већ да заузме и челно место на овој листи коју поред тог барањског села од свега шест-седам улица чине један Дубровник, Диоклецијанов Сплит, Ровињ и цела Истра, ниска прелепих медитеранских острва, пургерски „мителеуропски“ Загреб...

- Ми нисмо заправо свесни шта имамо, какви су стварни потенцијали онога што имамо јер смо заокупљени тиме да туризам значи искључиво море и планине. При томе не мислим само на производњу феноменалне хране и пића, већ и на наше наслеђе, традицију и културу - каже Владимир Шкробо-Бајо, власник „Барањске куће“ у Каранцу, који је са својом породицом, супругом Мирјаном и синовима Марком и Станком од најобичнијег ресторана, захваљујући управо оваквом приступу, за свега деценију и по не само створио необичну фузију угоститељства, музеологије, антропологије, већ и покренуо сусељане да искористе потенцијале својих пољопривредних газдинстава, у Хрватској такозваних ОПГ-ова (обитељских пољопривредних газдинстава), било да су се „укачили“ на Бајину визију кроз производњу органских домаћих производа, отварање пансионских смештаја, винарија... - Имамо ми и нашу производњу и смештај, управо завршавамо још један, мало већи објекат, али потражња је одавно прерасла наше капацитете, па заинтересоване упућујемо нашим суседима, па се може рећи да поред нас посао обезбеђујемо за још стотинак људи у Каранцу, што је перспектива која донекле смањује прави талас напуштања села.

Наиме, широј јавности земље која дефинитивно свој просперитет базира на развоју туризма, „Барањска кућа“ је протеклих година постала позната и због  необичних манифестација потеклих из Бајовог ентузијазма. Од сада већ традиционалног пролећног вашара на католичке Цвети, на коме се бира највећа сланина на овим просторима (рекорд ове године је чак 195 килограма), преко „Берзе тамбурашких оркестара“ на којој током једног дана, тачније вечери, тамбурашке „банде“ из Хрватске, Србије и Мађарске демонстрирају своје музичко умеће власницима угоститељских објеката из целе Хрватске, „Дана земље“ током којих сами гости, уз помоћ вајара, на грнчарском колу производе керамичке кухињске посуде до посете „Улици заборављеног времена“, поставци низа старих дрвених амбара у „задњем“ дворишту „Барањске куће“ у којима су смештене аутентична берберница, лоначарска и кломпарска радња, ледара, биртија, млин, ковачница... у којима многољудније, од агенција организоване посете, полазници такозваних „тим билдинга“ или путници са многобројних дунавских крузера уз помоћ старих мајстора уче како да направе или употребљавају староставне производе барањских сељака.

 Милић Миљеновић