РЕЧНО БРОДАРСТВО За четири године потонуло чак десет бродова

Недавно потонуће самоходног теретног брода „Тител”, натовареног глином, у басену Луке Београд, отворио је питање у каквом су стању наши бродови, будући да је у протекле четири године на нашим рекама потонуло чак десет бродова па смо по тој статистици на неславном првом месту у Европи.

Нажалост, о бродоградњи и бродарству као привредној грани слабо водимо рачуна, пошто се о бродовима чује, као сада, у црним хроникама, када дође до немилих догађаја, премда су наше луке по обиму претовара друге на Дунаву, после Румуније.

– Под српском заставом на рекама и каналима сада плови око стотину бродова – каже за „Дневник” председник Удружења професионалних лађара Србије Бранислав Вајда. – Имамо три активна бродиградилишта: у Мачванској Митровици, Зрењанину и Кладову, и готово 200 фирми које се баве транспортом робе и пловидбом на рекама, од којих су још две у државном власништву. То су: Југословернско речно бродарство и „Иван Милутиновић” у Београду. Међутим ни у једном бродоградилишту се не праве бродови за потребе домаћег бродарства јер је то скупа инвестиција, иза које мора да постоји озбиљан капитал.

Вајда каже да брод не може да буде стар, већ само исправан и неисправан. Има бродова који су направљени пре сто години и још увек плове јер се на њима сваких десет до 15 година ради комплетна ревитализација, што такође може да буде скупа инвестиција.

По његовим речима, у нашим бродоградилиштима у протекле три деценије није направљен ниједан нови брод за наше бродаре, већ најмлађи брод имамо из 1991. године. 

„Хелсинки” знак да „Бегеј” добро плови

Пре него што је „Тител” потонуо, у размаку од неколико дана добили смо информацију да је у ревитализованом бродоградилишту „Бегеј” у Зрењанину поринут брод, заправо речни танкер произведен за потребе нафтне индустрије „Сер”.

Тада је саопштено да је направљен највећи брод до сада у том бродоградилишту, дуг 135 метара, широк 11,6 и тежак 855 тона, који је коштао 2,2 милиона евра, и да ће пловити под именом „Хелсинки”. Речено је да се на изградњи речног танкера радило читавих десет месеци и било ангажовано 160 радника. Била је то лепа вест, из које се могло закључити да се бродоградња у Банату опоравила после лоше приватизације, и да се и у наредном периоду могу очекивати добри послови за потребе страних и домаћих компанија.

– Пошто не правимо нове бродове, увозимо их из Холандије или Немачке, а увозници су разноразне фирме. Али, није битно ко је власник, односно увозник брода, већ како се прегледа његова исправност и даје дозвола да је исправан. Заправо, до трегедија на рекама долази баш због тога што се преглед не обавља адекватно, олако се даје дозвола за пловидбу и што недостаје одговарајућа инспекцијска контрола – предочава Вајда.

Бродоградња и бродарство су код нас, каже нас саговорник, до те мере уназађени да уопште немамо подмладак већ на бродовима имамо кадар запослен пре две деценије.

– Немамо ни довољно инспектора, свега шест за контролу речног саобраћаја и бродова и једног за канале – наглашава Вајда.

Лек за излазак из те ситуације је, наводи, да се речно бродарство обнови стручним кадром, повећа број саобраћајних инспектора за водни саобраћај и да некадашњи „Југорегистар”, а сада Управа за утврђивање способности за пловидбу приступи другачије  контроли исправности и издавању дозвола за пловидбу. Потребно је преиспитати читав систем и у сарадњји с Привредном комором Србије, надлежним министарствима и представницима струке пронаћи и уклонити недостатке – каже Бранислав Вајда.

        З. Делић