Први дрон комплетно израђен у Србији

- Ја сам најмлађе дете у породици ваздухопловних инжењера, родитељи су ми Данило и Оливера и имам два брата Николу и Немању и сестру Тијану. Сви смо ваздухопловни инжењери, завршили смо Машински факултет у Београду, смер ваздухопловство - каже Милош који је био и студент генерације и додаје да су као породица кроз 40 година прошли образовни систем и учење о летењу и летелицама.

У последњих годину дана, породица Петрашиновић основала је компанију чија је основна делатност пројектовање и производња летелица и помоћних система робота и других система који могу да помогну у производњи и експлоатацији летелица.

- Родитељи су кроз последњих 30 година прошли многе машинске пројекте и решили многе проблеме које су им људи постављали из најосновнијих потреба, када човек не може више да ради нешто ручно или када је то замарајуће, или када просто човек нема довољно снаге, онда се окрећемо машинама - каже Милош. - Родитељи су знањем и умећима, са својих десет прстију на рукама, правили производе који су људима успели да реше постављене проблеме, а ми као деца смо имали прилике да гледамо и учимо.

Он каже да су на родитељском примеру успели да добију неформално образовање, које је неопходно поред формалног, које је апсолутно обавезно за ову област да се прође, али у 21. веку и времену у којем живимо, важно је да се види како то све функционише.

- Нисам ишао у вртић, као најмлађе дете, а и време у услови у којима су моји родитељи живели било је доста тешко, онда је мама одлучила да напусти Војнотехнички институт у Жаркову где је радила на наоружању летелица и одлучила је да се посвети нама, а тата се посветио факултету на коме ради као професор и приватном бизнису на основу ког смо могли да преживимо то време- прича Милош. -Моје детињство је другачије, јер док су други били у вртићу, ја сам био нпр. у АПР-у, банци, Пореској управи, са мамом која је покушавала да помогне тати у послу и уради правно-економски део. Пошто сам као тако мали ишао на састанке, данас са 26 година сам сувласник фирме која производи летелице.

Гледајући машине, свака грешка или ситница их је научила много и летелице су правили много лакше и са мање грешака ишли кроз пројекте.

- Направили смо летелицу по имену РВ 20 која носи 20 килограма терета и она је наш први дрон- каже Милош. - Летелица је у потпуности развијена код нас и тих 20 килограма терета што може да понесе, служиће у различитим мисијама. Наши инжењери имају у просеку око 25 година и најбољи су студенти на својим факултетима. А летелица може користити на пример ватрогасцима да пренесу опрему на неприступачна места, и сасвим би користила Кинеском тржном центру у Блоку 70 који је горео пре неки дан, а ватрогасцима су сметали људи који су се окупили и снимали пожар за друштвене мреже.

Он сматра да у таквим околностима, када је гужва, сваки секунд значи, али и код вишеспратницама, на ауто-путевима...

- Када имате гужву и не може да прође ватрогасац, значајно је и да се само пренесе опрема. Ту су дронови одлична помоћ, и много је боље направити беспилотне летелице које ће саме гасити пожаре, а и ако се нешто деси, страдала је само електроника и мало карбона, није угрожен ниједан живот - истиче Милош Петрашиновић.

Компанија је пре неколико месеци потписала споразум о сарадњи са Машинским факултетом у Београду, да заједно истражују, развијају производе, те учествују у пројектима, али и да студенти овог факултета могу да имају праксу код њих и тако стекну неопходна практична знања.

- Инжењери су језгро приче, заједно радимо већ неких пет, шест година, упознали смо се на студијама и они су се после прикључили мојој породици- наводи Милош и каже да фирма броји мало мање од двадесетак људи, али да сарађују са бројним компанијама.

Мала компанија у људству, али са могућношћу запослења великог броја подизвођача, јер су дронови у плану да се праве за извоз.

- Таква летелица може користити свакоме, од ванредних ситуација, до пољопривредне бранше, али и у филмској индустрији, јер је 20 килограма довољно да се понесе велика камера. Са таквом летелицом јављамо се као један пин на мапи света где свако може да дође и купи производ. На разне начине се трудимо да будемо конкурентни на тржишту, јер имамо наша решења и визије - каже Милош Петрашиновић. -То је исто као прихватање аутомобила. На почетку доста људи није веровало, а данас имамо милионе и милионе километара путева, раскрсница, семафора, толико је постављено сијалица, само да би туда могло да се прође колима. То исто мора да се деси и са летелицама, које нам требају за живот, да нам олакшају све, десиће се сигурно, а сада је почетак свега. Настаће инфраструктура, а ми смо као пионири да понудимо тржишту прво нешто што најлакше може да прихвати, а касније све више да се развија.

Милош Петрашиовић каже да је летелица од почетка до краја дело њихових инжењера. Унутар компаније “ПР - ДЦ” не развијају само конструкцију, материјал, изглед, већ је цео пројекат и дело њихових инжењера.

-Сам материјал за дрон је направљен код нас у компанији и пројектован и произведен, на то долази електроника и сви програми који се налазе унутар летелице, али и читава подршка око тога- каже Милош. -Данас више није довољно да имате физички неки производ, он мора да буде умрежен и да имате могућност комуникације са било ког места на планети, као и одржавања. Радимо читав животни циклус једног производа, да ви можете да будете у комуникацији са роботом, летелицом и да она на одређени начин сигнализира у каквом је стању. Наш посао је управо то, развој таквих програма, конструкција летелица, њихових електроника, и пројектовање једног индустријског производа који може да издржи сваку мисију.

         Маша Стакић