"Одлив мозгова": Врата за повратак морају бити свима отворена

Недавно је на Економском факултету у Београду одржана Београдска конференција младих економиста којој је тема била заустављање “одлива мозгова”, али и повратни процес. Окупили су се млади економисти, Савез економиста Србије, Научно друштво економиста Србије, а први пут и САНУ...

Професор Економског факултета у Београду Бранко Урошевић  објашњава за “Дневник” да није ни могуће, а ни пожељно да се млади људи одврате од одласка на усавршавање у иностранству, посебно у оним областима (којих није мало) где наше школство каска за водећима у Европи и свету.  

Оно што је важно јесте да им се у пракси, а не само декларативно, широм отворе врата за повратак. Конференција младих економиста показује да се одлични разултати могу остварити чак и са малим бројем високо-квалитетних повратника уколико се повезујемо међусобно локално, са нашом научном дијаспором и са нашим иностраним колегама, оцењује професор Урошевић.

Сам Урошевић је доказ да се и поред стицања звања и титула на престижним светским универзитетима стучњаци враћају у Србију. Наиме, он се вратио у Србију после завршеног доктората из области економије на Берклију у САД, а пре тога је завршио студије на познатом универзитету Ломаносов у Русији.   

Вратио сам се упркос огромном диференцијалу у плати коју сам могао имати у САД  као професор финансија. Пресудна ми је била жеља да у Београду створим академске садржаје светског нивоа, као и да покажем на свом примеру да је успешан повратак итекако могућ. На моју одлуку о повратку снажно је утицао и став моје супруге, пореклом Американке, која заиста воли да живи у Београду, каже Урошевић.

Наш саговорник указује да се људи који су отишли у иностранство  лакше одлучују на повратак уколико већ има реномираних људи из њихових области који су се успешно вратили и (ре)интегрисали.

Оно што је кључ јесте да се створи критична маса квалитетних људи.   Државни универзитети и институти, у том смислу, имају посебну одговорност. Они треба да се широм отворе за свежу крв, за повратнике из иностранства али и за стране предаваче. На жалост, то тренутно, осим у ретким изузецима, није случај. То је огроман проблем за наше друштво, сматра Урошевић.     

Према мишљењу професора Урошевића, тај раскорак постојаће све док постоји велики диференцијал у платама, могућности  за професионални развој, а посебно, у уређености друштва и атмосфери отворености, креативности и жељи за стварањем светски препознатљивих садржаја. Све до тада, тврди, амбициозни људи ће одлазити.    

Други ће се враћати, уколико буду имали где. Да би се смањио проблем, дакле, потребно је стварати услове да се диференцијали у многим областима што више смање. Такође, потребно је значајно се отворити према страним држављанима који би желели да продуктивно живе и раде у Србији. То је тренутно потпуно неискоришћен потенцијал, истиче Урошевић.

Део стручне јавности тврди да ће после неколико година интензивне емиграције коју је просто немогуће зауставити, уследити и фаза повратка што показују искуства других држава, а томе би сигурно допринео и евентуални улазак Србије у европске интеграције. 

Милош Црњански у “Сеобама” каже, отприлике, да народи настају и нестају, само су сеобе вечне. Мислим да је то сасвим тачно. Што се европских интеграција тиче, јасно је да ће нето ефекат зависити од оних диференцијала које сам горе споменуо. Док се Хрватска и Бугарска празне, број становника у Словенији расте. То очигледно није случајно. Важно је да разумемо да ништа није уклесано у стени, и да то што нам се догађа и што ће нам се у будућности десити у највећој мери зависи од нас самих. Како рече неко паметан, да би нам било боље морамо бити бољи!

Представници успешних компанија у Србији стално истичу да им наши стручњаци доносе знање и технологију, без чега не би били успешни. Управо то знање и нове техноогије наши млади добијају усавршавањем у иностранству. На питање шта недостаје и код државе и код  компанија да би се стечено знање и нове технологије “примиле” код нас , Урошевић истиче да је то једно од кључних питања за нашу будућност.

Четврта индустријска револуција се захухтава. Она смањује потребу за великим фабрикама, а значајно повећава потребу за високо квалификованим стручњацима који ће моћи да раде флексибилно и примењују нове технологије у разним областима. Кластери изврсности у ИТ индустрији у Србији већ постоје у Београду, Новом Саду и Нишу. Сарадња државе и приватних компанија мора да обезбедити квалитетну регулаторну, образовну и информациону инфраструктуру. Такође, кључно је драматично и константно побољшавати релевантност студијских програма и наставног кадра на нашим универзитетима као и подстицати везе наставног и истраживачког процеса и привреде, посебно у областима примене високих технологија, закључује професор Урошевић.

Љубинка Малешевић