Незапослени неће сезонске послове да не би изгубили социјалу?

Наиме, бизнисмен Миодраг Костић пожалио се министру за рад Зорану Ђорђевићу да има проблема са сезонцима. Навео је пример бербе јабука, за коју нема заинтересованих.

Министар Ђорђевић, потпут његовог prеthodnika Александра Вулина, објаснио је да се „људи боје да се запосле негде да не изгубе социјалну помоћ”.

– С друге стране, ако постоји могућност да раде на црно, они ће се пре определити да и даље примају социјалну помоћ да је не би изгубили. Мислим да ћемо с министром Недимовићем решити проблем са сезонским запошљавањем – објаснио је Ђорђевић.

Прича о корисницима социјалне помоћи који не прихватају посао чак ни када им је надохват руке да не би остали без социјале у Србији траје већ неколико година. Пракса је показала да примаоци социјалне помоћи нису претерано заинтересовани за било какав посао нити радно активирање, као и да прихватају да нешто раде, али под условом да их газда не пријављује да не би изгубили право на социјалну помоћ коју им држава исплаћује редовно сваког месеца. По последњим подацима са сајта Министарства рада, у септембру прошле године 100.560 породица у Србији примало је социјалну помоћ. Конкретно, реч је о 246.920 лица, а за један месец њима је из buyеta исплаћено 1.114.721.183 динара. Основица за исплату била је 8.168 динара. Истог месеца за 526 корисника исплаћена је посебна социјална новчана накнада, где је основица 13.655,92 динара, што је захтевало месечно захватање из buyеta од 7.183.253,10 динара.

Процењује се да је од укупног броја прималаца социјалне помоћи више од половине њих радно способно – помињана је бројка од 175.000. Због тога је пре мање од четири године Влада Србије донела уредбу по којој, да би неко остварио право на социјалну помоћ, треба да се образује или укључи у друштвено користан рад. Но, тај акт није обавезујући и резултати су од општине до општине различити. Општа оцена локалних самоуправа је да је мало прималаца социјалне помоћи који су спремни да раде и прихвате понуђене повремене или привремене послове, као и обуку или доквалификацију, јер су задовољни оним што добијају од државе не радећи ништа.

На крају, не треба заборавити ни чињеницу да велики део локалних самоуправа у Србији муку мучи да нађе раднике за спровођење јавних радове које им одобрава НСЗ. Тако је пре две године директорка Центра за социјални рад Србобран Бисерка Веселиновић упозорила на то да се за јавне радове у тој општини определило 11 од 20 корисника новчане помоћи, додајући да су поједини одбили понуду јер им је зарада од 18.000 била мала. Истакла је да није нимало лако пронаћи људе који хоће да зараде своја примања, иако је србобранска општина у том тренутку имала више од 500 корисника социјалне помоћи.

Да би се корисници социјалне помоћи „натерали” да се радно активирају, треба мењати Закон о социјалној заштити и управо у њега увести новину која ће значити да се мења начин стицања новчане социјалне помоћи и увести радно ангажовање као критеријум за њено добијање. Дакако, треба усвојити и најављени закон о запошљавању сезонаца, који би такође регулисао положај прималаца социјалне помоћи који раде у сезонским пословима.

Када је Влада Србије усвојила уредбу, њени критичари су тврдили да се за кориснике социјалне помоћи заправо уводи „принудни рад”. При том се заборавило да у Србији данас има много више оних којима је социјална помоћ потребна због тога што су радно неспособни, стари и немоћни и који због тога што је место на листи исплате социјале „већ заузето” до ње не могу да дођу. Они, чак и да желе, нису способни да раде, док други који то јесу, не желе да раде јер су задовољни оним што им држава даје и док седе код куће. У том врзином колу оних који добијају социјалну помоћ и оних који би требало да је добијају, скривају се многи радно способни који данас возе скупа кола, добро се облаче, не плаћају вртић, имају умањене рачуне за комуналије...

Љ. Малешевић