Nezaposleni neće sezonske poslove da ne bi izgubili socijalu?

Naime, biznismen Miodrag Kostić požalio se ministru za rad Zoranu Đorđeviću da ima problema sa sezoncima. Naveo je primer berbe jabuka, za koju nema zainteresovanih.

Ministar Đorđević, potput njegovog prethodnika Aleksandra Vulina, objasnio je da se „ljudi boje da se zaposle negde da ne izgube socijalnu pomoć”.

– S druge strane, ako postoji mogućnost da rade na crno, oni će se pre opredeliti da i dalje primaju socijalnu pomoć da je ne bi izgubili. Mislim da ćemo s ministrom Nedimovićem rešiti problem sa sezonskim zapošljavanjem – objasnio je Đorđević.

Priča o korisnicima socijalne pomoći koji ne prihvataju posao čak ni kada im je nadohvat ruke da ne bi ostali bez socijale u Srbiji traje već nekoliko godina. Praksa je pokazala da primaoci socijalne pomoći nisu preterano zainteresovani za bilo kakav posao niti radno aktiviranje, kao i da prihvataju da nešto rade, ali pod uslovom da ih gazda ne prijavljuje da ne bi izgubili pravo na socijalnu pomoć koju im država isplaćuje redovno svakog meseca. Po poslednjim podacima sa sajta Ministarstva rada, u septembru prošle godine 100.560 porodica u Srbiji primalo je socijalnu pomoć. Konkretno, reč je o 246.920 lica, a za jedan mesec njima je iz buyeta isplaćeno 1.114.721.183 dinara. Osnovica za isplatu bila je 8.168 dinara. Istog meseca za 526 korisnika isplaćena je posebna socijalna novčana naknada, gde je osnovica 13.655,92 dinara, što je zahtevalo mesečno zahvatanje iz buyeta od 7.183.253,10 dinara.

Procenjuje se da je od ukupnog broja primalaca socijalne pomoći više od polovine njih radno sposobno – pominjana je brojka od 175.000. Zbog toga je pre manje od četiri godine Vlada Srbije donela uredbu po kojoj, da bi neko ostvario pravo na socijalnu pomoć, treba da se obrazuje ili uključi u društveno koristan rad. No, taj akt nije obavezujući i rezultati su od opštine do opštine različiti. Opšta ocena lokalnih samouprava je da je malo primalaca socijalne pomoći koji su spremni da rade i prihvate ponuđene povremene ili privremene poslove, kao i obuku ili dokvalifikaciju, jer su zadovoljni onim što dobijaju od države ne radeći ništa.

Na kraju, ne treba zaboraviti ni činjenicu da veliki deo lokalnih samouprava u Srbiji muku muči da nađe radnike za sprovođenje javnih radove koje im odobrava NSZ. Tako je pre dve godine direktorka Centra za socijalni rad Srbobran Biserka Veselinović upozorila na to da se za javne radove u toj opštini opredelilo 11 od 20 korisnika novčane pomoći, dodajući da su pojedini odbili ponudu jer im je zarada od 18.000 bila mala. Istakla je da nije nimalo lako pronaći ljude koji hoće da zarade svoja primanja, iako je srbobranska opština u tom trenutku imala više od 500 korisnika socijalne pomoći.

Da bi se korisnici socijalne pomoći „naterali” da se radno aktiviraju, treba menjati Zakon o socijalnoj zaštiti i upravo u njega uvesti novinu koja će značiti da se menja način sticanja novčane socijalne pomoći i uvesti radno angažovanje kao kriterijum za njeno dobijanje. Dakako, treba usvojiti i najavljeni zakon o zapošljavanju sezonaca, koji bi takođe regulisao položaj primalaca socijalne pomoći koji rade u sezonskim poslovima.

Kada je Vlada Srbije usvojila uredbu, njeni kritičari su tvrdili da se za korisnike socijalne pomoći zapravo uvodi „prinudni rad”. Pri tom se zaboravilo da u Srbiji danas ima mnogo više onih kojima je socijalna pomoć potrebna zbog toga što su radno nesposobni, stari i nemoćni i koji zbog toga što je mesto na listi isplate socijale „već zauzeto” do nje ne mogu da dođu. Oni, čak i da žele, nisu sposobni da rade, dok drugi koji to jesu, ne žele da rade jer su zadovoljni onim što im država daje i dok sede kod kuće. U tom vrzinom kolu onih koji dobijaju socijalnu pomoć i onih koji bi trebalo da je dobijaju, skrivaju se mnogi radno sposobni koji danas voze skupa kola, dobro se oblače, ne plaćaju vrtić, imaju umanjene račune za komunalije...

LJ. Malešević