Брига за радна места и за животе због ковида
Овогодишњи Међународни Празника рада 1. мај обележава се у страху за животе због пандемије ковид-19 и страху за радна места, јер већ више од годину дана од када је епидемија почела, добар део запослених се из канцеларија преселио у кућни амбијент - с једне стране пандемија је показала да овакав вид рада може без проблема да се одвија и без одласка на радно место, али је, истовремено, пробудио зебњу да рад од куће не постане сталан, каже у разговору за “ Дневник” председник Савеза самосталних синдиката Војводине Горан Милић.
– Бојимо се да послодавци не нађу математику и да се рад од куће, који представља велику уштеду за њих, не претвори у обавезу запосленог, да не иде на посао, већ радне задатке обавља из своје собе и са свог компјутера купљеног од плате. Знамо да новац од уштеде трошкова пословања неће отићи на повећање плата, што отвара питање где новац усмерити, а да не заврши у џеповима власника. Ту је и радно време, колико траје, када почиње а када се завршава. Бојимо се да има доста послодаваца који су сматрају да рад од куће представља обавезу да је радник нон- стоп доступан фирми - каже Милић.
Друга врсте зебље с којом дочекујемо Празник рада, каже наш саговорник, представља законодавство.
– Имамо Закон о раду који треба да важи за сферу рада уопште, али се покушава другим ”уским” законима уредити неке делатности па Закон о раду почиње да губи смисао – каже председник Самосталног синдиката Војводине Милић. – Тренутно је актуелан Закон о поједностављеном радном ангажовању на сезонским пословима у одређеним делатносатима, који важи за све сезонске послове, и у пољопривреди, грађевини, угоститељству… Усмено уговарање не нуди сигурност јер нису исти послови у свим гранама привреде, не ради се у истом пословном амбијенту, нити је врста послова иста, а ни радно време. Регулатива треба да обезбеди да сезонски радник зна тачно колика му је дневница, када креће а када завршава посао, колико дуго треба да буде на послу сваки дан, и у сезони… – предочава синдикални предводник.
Милић каже да се очекује да се за годину до две дана или донесе нови закон о раду или постојећи измени и допуну. – Када дође време за то, синдикат ће обавезно тражити да се смањи проценат учешћа послодаваца приликом преговарања око потписивања колективних уговора. Сада треба чак 50 одсто послодаваца у грани привреде да буде члан Уније послодаваца да би се могао отворити дијалог о колективном уговарању.
У реалном сектору, привреди, истиче, мало је потписаних колективних уговора, али зато у свим делатностима где је држава послодавац запослени имају уговоре. – Тај документ недавно су добили радници на естради, али постоје потписани колективни уговори у путарским предузећима, захваљујући директорима који су се међусобно повезали, договорили и са синдикатима и написали текст колективног уговора.
Минимална цена рада је далеко испод потреба запослених и не прати трошкове живота, рекао је председник Самосталног синдиката Војводине и подвукао да синдикат није задовољан постигнутим договором са државом јер је и минимална потрошачка корпа изнад минималца, а просечна корпа двоструко скупља од минималне плате.
– Нето по сату сада кошта свега 183,9 динара, па је за 160 сати рада минимална плата 29.428 динара, а за 168 сати износи 30.900 динара – подсећа Милић и каже да се цена рада уговара у септембу , а по новоуговореној цена рада минимална зарада почиње да се исплаћује од јануара наредне године. Јануарска просечна потрошачка корпа је била 74.470 динара, а минимална 38.141 динара, што показује колико је минималац недовољан –навео је Милић.
Охрабрује, каже Горан Милић, што се у новоотвореним фабрикама, где је власник странац, у Руми, Инђији, Старој Пазови… формирају синдикати и због тога запослени нису изложени шиканирању, пошто власници желе да чују запослене и њихове потребе, захтеве и како они виде да процес производње буде још бољи.
З. Делић