Briga za radna mesta i za živote zbog kovida
Ovogodišnji Međunarodni Praznika rada 1. maj obeležava se u strahu za živote zbog pandemije kovid-19 i strahu za radna mesta, jer već više od godinu dana od kada je epidemija počela, dobar deo zaposlenih se iz kancelarija preselio u kućni ambijent - s jedne strane pandemija je pokazala da ovakav vid rada može bez problema da se odvija i bez odlaska na radno mesto, ali je, istovremeno, probudio zebnju da rad od kuće ne postane stalan, kaže u razgovoru za “ Dnevnik” predsednik Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Goran Milić.
– Bojimo se da poslodavci ne nađu matematiku i da se rad od kuće, koji predstavlja veliku uštedu za njih, ne pretvori u obavezu zaposlenog, da ne ide na posao, već radne zadatke obavlja iz svoje sobe i sa svog kompjutera kupljenog od plate. Znamo da novac od uštede troškova poslovanja neće otići na povećanje plata, što otvara pitanje gde novac usmeriti, a da ne završi u džepovima vlasnika. Tu je i radno vreme, koliko traje, kada počinje a kada se završava. Bojimo se da ima dosta poslodavaca koji su smatraju da rad od kuće predstavlja obavezu da je radnik non- stop dostupan firmi - kaže Milić.
Druga vrste zeblje s kojom dočekujemo Praznik rada, kaže naš sagovornik, predstavlja zakonodavstvo.
– Imamo Zakon o radu koji treba da važi za sferu rada uopšte, ali se pokušava drugim ”uskim” zakonima urediti neke delatnosti pa Zakon o radu počinje da gubi smisao – kaže predsednik Samostalnog sindikata Vojvodine Milić. – Trenutno je aktuelan Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnosatima, koji važi za sve sezonske poslove, i u poljoprivredi, građevini, ugostiteljstvu… Usmeno ugovaranje ne nudi sigurnost jer nisu isti poslovi u svim granama privrede, ne radi se u istom poslovnom ambijentu, niti je vrsta poslova ista, a ni radno vreme. Regulativa treba da obezbedi da sezonski radnik zna tačno kolika mu je dnevnica, kada kreće a kada završava posao, koliko dugo treba da bude na poslu svaki dan, i u sezoni… – predočava sindikalni predvodnik.
Milić kaže da se očekuje da se za godinu do dve dana ili donese novi zakon o radu ili postojeći izmeni i dopunu. – Kada dođe vreme za to, sindikat će obavezno tražiti da se smanji procenat učešća poslodavaca prilikom pregovaranja oko potpisivanja kolektivnih ugovora. Sada treba čak 50 odsto poslodavaca u grani privrede da bude član Unije poslodavaca da bi se mogao otvoriti dijalog o kolektivnom ugovaranju.
U realnom sektoru, privredi, ističe, malo je potpisanih kolektivnih ugovora, ali zato u svim delatnostima gde je država poslodavac zaposleni imaju ugovore. – Taj dokument nedavno su dobili radnici na estradi, ali postoje potpisani kolektivni ugovori u putarskim preduzećima, zahvaljujući direktorima koji su se međusobno povezali, dogovorili i sa sindikatima i napisali tekst kolektivnog ugovora.
Minimalna cena rada je daleko ispod potreba zaposlenih i ne prati troškove života, rekao je predsednik Samostalnog sindikata Vojvodine i podvukao da sindikat nije zadovoljan postignutim dogovorom sa državom jer je i minimalna potrošačka korpa iznad minimalca, a prosečna korpa dvostruko skuplja od minimalne plate.
– Neto po satu sada košta svega 183,9 dinara, pa je za 160 sati rada minimalna plata 29.428 dinara, a za 168 sati iznosi 30.900 dinara – podseća Milić i kaže da se cena rada ugovara u septembu , a po novougovorenoj cena rada minimalna zarada počinje da se isplaćuje od januara naredne godine. Januarska prosečna potrošačka korpa je bila 74.470 dinara, a minimalna 38.141 dinara, što pokazuje koliko je minimalac nedovoljan –naveo je Milić.
Ohrabruje, kaže Goran Milić, što se u novootvorenim fabrikama, gde je vlasnik stranac, u Rumi, Inđiji, Staroj Pazovi… formiraju sindikati i zbog toga zaposleni nisu izloženi šikaniranju, pošto vlasnici žele da čuju zaposlene i njihove potrebe, zahteve i kako oni vide da proces proizvodnje bude još bolji.
Z. Delić