ЗНАМО ИХ ИЗ ФИЛМА „СВЕДОК“ НЕ ЗНАМО ДА ИХ ИМА У СРБИЈИ Јована и Кристофер су ЈЕДИНИ ДОМАЋИ АМИШИ

Тачно, Кристофер је урадио управо то, али... Има браду и једнобојне панталоне, капут и шешир, технологију користи само када мора – јер је постао амиш! Једина амишка породица у Србији чува четрдесетак оваца и обрађује осам хектара земље, од 27 и по, колико поседује.

Кристоф је постао амиш након што је 10 година провео живећи са њима у Америци. Тамо се прилагодио њихов специфичан начин живљења, а усвојио је и њихов систем вредности ког се данас придржавају он и његова супруга Јована, која је рођена и цео живот живела у Србији. Њих двоје сада углавном живе од заната, пољпривреде и сточарства. Сеју кукуруз, детелину, овас, сточни грашак и стару сорту пшенице.

Отац ме ничему није научио

- Био сам у амишкој заједници, али нисам могао да купим земљу. Молио сам Бога да ми дâ земљу да је обрађујем, и он ми ју је дао у Србији. Имам српско порекло од оца. Стално су причали о Србији. То сам чуо, а 1999. сам видео у школи да је бомбардовање у Србији. Мој деда је дошао у Америку 1912. године и није се вратио никад овде - каже Кристофер.

Пре пет година када је дошао у Србију, населио се у село Мали Дреновац а, како истиче, поред пољопривреде, има још послова.

- Планирам да смањим механизацију и да радим само с коњима. Постоји неколико група амиша, неки користе технологију, неки не... - каже Кристофер.

Он користи и соларне панеле, има телефон, а користи чак и дрон.

Ко су амиши?

Амиши су припадници конзервативне хришћанске групе у Северној Америци, познате као Стари ред амишке менонитске цркве. Историја амишке цркве је почела 1693. године одвајањем у Швајцарској једне групе швајцарских и алзашких анабаптиста менонита, предвођене Јакобом Аманом. Они који су пошли за Аманом су познати као амиши.

Амишке породице и заједнице су познате по примитивном начину живота. Амиши верују да су веће породице благослов од Бога. Правила амиша дозвољавају јенчања само између припадника њихове цркве. Старије генерације не иду у старачки дом, већ остају код куће. Припадници старог реда Амишке цркве су познати по избегавању модерних технологија и живе без електричних уређаја и других погодности.

- Желим да чувам овце и могу да упалим дрон и да погледам где су ми овце и да га вратим. Али не користим сваку технологију која постоји, само ону од које имам корист.

Да постане амиш одлучио се након што је гледао оца како ради по 60 сати недељно, остварујући амерички сан. Њему се тај живот није допадао.

- Мој отац није радио ништа за мене. Ничем ме практичном није научио. Ја сам завршио теологију. Амиши су паметни и без школе, то је памет преко искуства - каже Кристофер.

Његова супруга Јована Петровћ каже да су амишима оба партнера пођеднако важна, а посебно им је важно да сви заједно обедују.

Иако живе у заједници, чим се ожени неки мушки члан породице, даје му се прилика да се осамостали, тако што се за њега прави нова кућа.

Један од обичаја код амиша сличан је нашој слави. Једном годишње амиши окупе целу своју породицу на дружење и молитву. Иако је Кристофер покушао то да спроведе у Србији, нико му од фамилије није дошао.

Јована је домаћица

Кристоферова супруга Јована завршила је Музичку акдемију, а како каже, о амишима није готово ништа знала. Њен посао данас се своди на то да брине о породици, као и свака домаћица.

- Жене носе капе, кецељу којом покривају предњи део тела, не носе паталоне, само једнобојне хаљине. Не шминкају се и не носе накит - каже Јована.

Са друге стране, мушкарци Амиши носе браду и шешир, али не носе бркове, па их због тога називају православним Јеврејима.

Амиши не псују, не пију и не пуше, не прихватају моду, нити правила модерног живота.

Како каже овај необични човек, од амиша је научио много тога.

- Планирам да будем овде, када човек дође у село, мора да први заснује заједницу. Ми имамо много добрих људи у селу. Сви хоће да пију ракију, али како ја да будем гост код њега ако он пије, пуши и псује - испричао је Кристофер у емисији "Квадратура круга".

Каже како највише воли што у Србији има слободу док живи на селу ,мада постоји и "али".

- Долазе људи и увек имају неки коментар за кућни плац, за децу, за ограду... То ми се не свиђа - објашњава он.

Курир, Дневник