ZNAMO IH IZ FILMA „SVEDOK“ NE ZNAMO DA IH IMA U SRBIJI Jovana i Kristofer su JEDINI DOMAĆI AMIŠI

Tačno, Kristofer je uradio upravo to, ali... Ima bradu i jednobojne pantalone, kaput i šešir, tehnologiju koristi samo kada mora – jer je postao amiš! Jedina amiška porodica u Srbiji čuva četrdesetak ovaca i obrađuje osam hektara zemlje, od 27 i po, koliko poseduje.

Kristof je postao amiš nakon što je 10 godina proveo živeći sa njima u Americi. Tamo se prilagodio njihov specifičan način življenja, a usvojio je i njihov sistem vrednosti kog se danas pridržavaju on i njegova supruga Jovana, koja je rođena i ceo život živela u Srbiji. Njih dvoje sada uglavnom žive od zanata, poljprivrede i stočarstva. Seju kukuruz, detelinu, ovas, stočni grašak i staru sortu pšenice.

Otac me ničemu nije naučio

- Bio sam u amiškoj zajednici, ali nisam mogao da kupim zemlju. Molio sam Boga da mi dâ zemlju da je obrađujem, i on mi ju je dao u Srbiji. Imam srpsko poreklo od oca. Stalno su pričali o Srbiji. To sam čuo, a 1999. sam video u školi da je bombardovanje u Srbiji. Moj deda je došao u Ameriku 1912. godine i nije se vratio nikad ovde - kaže Kristofer.

Pre pet godina kada je došao u Srbiju, naselio se u selo Mali Drenovac a, kako ističe, pored poljoprivrede, ima još poslova.

- Planiram da smanjim mehanizaciju i da radim samo s konjima. Postoji nekoliko grupa amiša, neki koriste tehnologiju, neki ne... - kaže Kristofer.

On koristi i solarne panele, ima telefon, a koristi čak i dron.

Ko su amiši?

Amiši su pripadnici konzervativne hrišćanske grupe u Severnoj Americi, poznate kao Stari red amiške menonitske crkve. Istorija amiške crkve je počela 1693. godine odvajanjem u Švajcarskoj jedne grupe švajcarskih i alzaških anabaptista menonita, predvođene Jakobom Amanom. Oni koji su pošli za Amanom su poznati kao amiši.

Amiške porodice i zajednice su poznate po primitivnom načinu života. Amiši veruju da su veće porodice blagoslov od Boga. Pravila amiša dozvoljavaju jenčanja samo između pripadnika njihove crkve. Starije generacije ne idu u starački dom, već ostaju kod kuće. Pripadnici starog reda Amiške crkve su poznati po izbegavanju modernih tehnologija i žive bez električnih uređaja i drugih pogodnosti.

- Želim da čuvam ovce i mogu da upalim dron i da pogledam gde su mi ovce i da ga vratim. Ali ne koristim svaku tehnologiju koja postoji, samo onu od koje imam korist.

Da postane amiš odlučio se nakon što je gledao oca kako radi po 60 sati nedeljno, ostvarujući američki san. Njemu se taj život nije dopadao.

- Moj otac nije radio ništa za mene. Ničem me praktičnom nije naučio. Ja sam završio teologiju. Amiši su pametni i bez škole, to je pamet preko iskustva - kaže Kristofer.

Njegova supruga Jovana Petrovć kaže da su amišima oba partnera pođednako važna, a posebno im je važno da svi zajedno obeduju.

Iako žive u zajednici, čim se oženi neki muški član porodice, daje mu se prilika da se osamostali, tako što se za njega pravi nova kuća.

Jedan od običaja kod amiša sličan je našoj slavi. Jednom godišnje amiši okupe celu svoju porodicu na druženje i molitvu. Iako je Kristofer pokušao to da sprovede u Srbiji, niko mu od familije nije došao.

Jovana je domaćica

Kristoferova supruga Jovana završila je Muzičku akdemiju, a kako kaže, o amišima nije gotovo ništa znala. Njen posao danas se svodi na to da brine o porodici, kao i svaka domaćica.

- Žene nose kape, kecelju kojom pokrivaju prednji deo tela, ne nose patalone, samo jednobojne haljine. Ne šminkaju se i ne nose nakit - kaže Jovana.

Sa druge strane, muškarci Amiši nose bradu i šešir, ali ne nose brkove, pa ih zbog toga nazivaju pravoslavnim Jevrejima.

Amiši ne psuju, ne piju i ne puše, ne prihvataju modu, niti pravila modernog života.

Kako kaže ovaj neobični čovek, od amiša je naučio mnogo toga.

- Planiram da budem ovde, kada čovek dođe u selo, mora da prvi zasnuje zajednicu. Mi imamo mnogo dobrih ljudi u selu. Svi hoće da piju rakiju, ali kako ja da budem gost kod njega ako on pije, puši i psuje - ispričao je Kristofer u emisiji "Kvadratura kruga".

Kaže kako najviše voli što u Srbiji ima slobodu dok živi na selu ,mada postoji i "ali".

- Dolaze ljudi i uvek imaju neki komentar za kućni plac, za decu, za ogradu... To mi se ne sviđa - objašnjava on.

Kurir, Dnevnik