Женске организације чине да сервис СОС телефона функционише
На СОС телефон, који спасава животе, држава гледа као на једогодишњи пројекат, а не као на дугорочну друштвену одговорност - изнеле су, између осталог, у Новом Саду, представнице женских организација у Војводини и Србији, које се већ четврт века баве подршком женама с искуством родно заснованог насиља.
У тренутку када већ трећи пут пропада конкурс за доделу националног броја, женске организације налазе начине да одрже сервис функционаним и да жене добију помоћ “на време”.
“Држава преусмерава јавне финансије за набавку опреме и обуке оператерким, а већ постоје разрађени сервиси, које женске организације широм Србије спроводе. Женске организације су пре 25 година у Србији основале прве СОС телефоне. Данас у 18 градова и општина у земљи постоје такви телефони, који одговарају на преко 15.000 позива годишње”, изнела је програмска координаторка Аутономног женског центра Тања Игњатовић, која се дуго година, између осталог, бави и институционалним одговором на насиље према женама.
Кампања #KDSTRN2
Кампања #KDSTRN2 се, између осталог бави проблематизацијом прикупљања, начином управљања и трошењем јавног новца у контексту женских људских права. - Из то разглога, рекла је активисткиња и портпаролка еконструкција женског фонда Зое Гудовић, врло нам је важно шта се са тим новцем ради у случају национаног СОС телефона.
Други аспект ове кампање усмерен је на развијање локалне филантропије, као наћина подршке женском покрету. Током конференције Марија Томић, учесница кампање, говорила је и о прикупљању новца за унапређење рада СОС женског телефона Женског центра из Новог Сада, који ради у изузетно тешким условима, неуређеном проостору без грејања и хлађења . Акција траје, а детаљне инфомације о њеном току могу да се виде преко интернет портала и друштвених мрежа.
“Нисмо против институција, али морамо радити заједно. Институције се увек руководе институционалном логиком. Она није увек прилагођена људима, жртвама којима је потребан осећај сигурности и подршка. Жртве нису потпуно немоћне жене, институције очекују да жртве буду премлаћене или пасивне. А, ми у женским организацијама смо ту да им будемо ослонац, ми не сугеришемо ово или оно решење, ми чинимо да се жртве ослоне на своје снаге, јер оне треба да враћају контролу над ситуацијом и да доносе сопствене одлуке. Само попуњавање упитника о томе шта се десило, како, коме и од кога, где вам је доказ за насиље и слично, није емпатија, а поготово није образац за решење . Жене често желе да остану анонимне, дају лажна имена, или кажу да питају за помоћ у име треће особе. У Војводини од 2012. већ постоји мрежа шест организација, која добро функционише. Очекујемо да то држава види, да учествује у унапређењу и развоју, да помогне и финансијски, а не да уводи формалне лиценце и да се на томе заврши”, поручује Тања Игњатовић.
Б. Опрановић
