Ženske organizacije čine da servis SOS telefona funkcioniše
Na SOS telefon, koji spasava živote, država gleda kao na jedogodišnji projekat, a ne kao na dugoročnu društvenu odgovornost - iznele su, između ostalog, u Novom Sadu, predstavnice ženskih organizacija u Vojvodini i Srbiji, koje se već četvrt veka bave podrškom ženama s iskustvom rodno zasnovanog nasilja.
U trenutku kada već treći put propada konkurs za dodelu nacionalnog broja, ženske organizacije nalaze načine da održe servis funkcionanim i da žene dobiju pomoć “na vreme”.
“Država preusmerava javne finansije za nabavku opreme i obuke operaterkim, a već postoje razrađeni servisi, koje ženske organizacije širom Srbije sprovode. Ženske organizacije su pre 25 godina u Srbiji osnovale prve SOS telefone. Danas u 18 gradova i opština u zemlji postoje takvi telefoni, koji odgovaraju na preko 15.000 poziva godišnje”, iznela je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović, koja se dugo godina, između ostalog, bavi i institucionalnim odgovorom na nasilje prema ženama.
Kampanja #KDSTRN2
Kampanja #KDSTRN2 se, između ostalog bavi problematizacijom prikupljanja, načinom upravljanja i trošenjem javnog novca u kontekstu ženskih ljudskih prava. - Iz to razgloga, rekla je aktivistkinja i portparolka ekonstrukcija ženskog fonda Zoe Gudović, vrlo nam je važno šta se sa tim novcem radi u slučaju nacionanog SOS telefona.
Drugi aspekt ove kampanje usmeren je na razvijanje lokalne filantropije, kao naćina podrške ženskom pokretu. Tokom konferencije Marija Tomić, učesnica kampanje, govorila je i o prikupljanju novca za unapređenje rada SOS ženskog telefona Ženskog centra iz Novog Sada, koji radi u izuzetno teškim uslovima, neuređenom proostoru bez grejanja i hlađenja . Akcija traje, a detaljne infomacije o njenom toku mogu da se vide preko internet portala i društvenih mreža.
“Nismo protiv institucija, ali moramo raditi zajedno. Institucije se uvek rukovode institucionalnom logikom. Ona nije uvek prilagođena ljudima, žrtvama kojima je potreban osećaj sigurnosti i podrška. Žrtve nisu potpuno nemoćne žene, institucije očekuju da žrtve budu premlaćene ili pasivne. A, mi u ženskim organizacijama smo tu da im budemo oslonac, mi ne sugerišemo ovo ili ono rešenje, mi činimo da se žrtve oslone na svoje snage, jer one treba da vraćaju kontrolu nad situacijom i da donose sopstvene odluke. Samo popunjavanje upitnika o tome šta se desilo, kako, kome i od koga, gde vam je dokaz za nasilje i slično, nije empatija, a pogotovo nije obrazac za rešenje . Žene često žele da ostanu anonimne, daju lažna imena, ili kažu da pitaju za pomoć u ime treće osobe. U Vojvodini od 2012. već postoji mreža šest organizacija, koja dobro funkcioniše. Očekujemo da to država vidi, da učestvuje u unapređenju i razvoju, da pomogne i finansijski, a ne da uvodi formalne licence i da se na tome završi”, poručuje Tanja Ignjatović.
B. Opranović
