Запослити више Ромкиња у социјалне установе

Према речима председнице Управног одбора Удружења Рома Нови Бечеј Данице Јовановић, анкетирано је 50 жена из десет одабраних општина с намером да се обиђу мала места у којима још нико досад није испитивао доступност социјалних услуга за жртве родно заснованог насиља.

У оквиру истраживања подаци су затражени од десет Центара за социјални рад (ЦСР), али су их проследила само три (Нови Бечеј, Алибунар и Зрењанин), што је само по себи, веома важан детаљ, напомиње она. Према достављеној статистици, током 2021. забележено је 177 пријава насиља у породици и партнерским односима, од чега су Центри проследили полицијској управи односно станици свега девет одсто случајева.

– Од свих пружених услуга, 64,4% су биле саветодавно-терапијске, уз упућивање на друге институције и женске организације, а само 1,1 одсто жртава је добило социјалну помоћ – каже Даница Јовановић. – Њихово, а и моје искуство, дуго преко 20 година, казују да недостаје систем који би адекватно одговорио на родно засновано насиље, имајући у виду да женска удружења, као лиценциране невладине организације, не могу ништа без полиције, Центара за социјални рад и Домова здравља, када се догоде повреде.

Незадовољно радом државних институција, 66% жртава се прво обратило женским организацијама, и то у више наврата, а истовремено њима и полицији у 54% случајева. Прекршене законске мере на које полиција не реагује Јовановићева види као узрок фемицида.

– Имамо жене које нам се јављају 10 година, али не пријављују насилнике. Према истраживању, само у 22 одсто случајева покренути су кривични поступци, а у 14 одсто је жртви чак упућено да плати казну за нарушавање јавног реда и мира – каже она, додајући да многе жене не добију информације о доступним услугама у заједници, зато што надлежне институције немају ресурсе нити особу која је едукована да се бави само насиљем у породици.

Највећи број испитаница старости је између 33 и 40 година, нису запослене или имају приходе до 10.000 динара (32 посто), а завршену основну школу 42,9 посто. Удате чине 45,7 посто, док двоје деце има 56,5 посто жена. Поражавајући је податак, додаје Јовановићева, да је чак 84 одсто испитаница изложено психичком насиљу, а 34 посто физичком, у чему су деца директне или пасивне жртве. Најчешће је починилац насиља супруг (37,3) или ванбрачни партнер (14,1), што је у ромској популацији заправо исто, напомиње, јер годинама живе под истим кровом.

Како би се побољшао положај жена из руралних средина, посебно ако припадају високоосетљивим друштвеним групама, требало би унапредити знања и вештине професионалаца у државним институцијама, интензивирати односно поновити обуке на нивоу Војводине, али и обезбедити пружање услуга на мањинским језицима, те запослити више Ромкиња у ЦСР, јер разумеју контекст живота у ромским заједницама, каже саговорница.

У локалним самоуправама, неопходно је покренути иницијативу да се женама из руралних средина субвенционише превоз и да се коригује ред вожње.

– Она која преживи насиље у неком забаченом месту не може да стигне ни до једне полицијске управе. Још увек смо у патријархалном друштву, где комшија неће прихватити да је превезе, јер ако то учини, имаће проблема са њеним мужем. Она тако остаје препуштена сама себи, притом немајући новац за такси. Из buyеta локалних самоуправа требало би омогућити финансирање смештаја деце у предшколске установе, посебно самохраним мајкама. Рецимо, у Новом Бечеју не постоји вртић који прима сиромашну мањинску децу чији родитељи не раде – каже, напомињући да доста људи ромске националности ради на црно, па немају документ којим ће доказати да су запослени.

Будући да је делегирана испред мреже СОС Војводина, Јовановићева се залаже да све ове препоруке, али и оне које се тичу програма за запошљавање и самозапошљавање жена из руралних средина, уђу у нову Стратегију за спречавање и борбу против родно заснованог насиља.

Текст и фото: С. Милачић